Ona – naspram svih nevolja

Ljubav je muzika čula, drhtaj, grč, suza sreće.

Prigrljeno sunce, mesec presečen, i zamagljene zvezde u duboko veče.

Ona je biser, ali i pesak i voda.

Biologija i psihologija svakog ljudskog doba.

Ona je istovremeno i zaklon i čistina, i štit i mač.

Ljubav je krv vrela, usne vlažne i koža spremna.

I želj(e)ni zubi i glas, iščekivanja smela, nekada i drač.

I pogled, uz reči, odnosno ćutanje.

Raskalašnost i stidljivost, smenjujuća.

Ljubav je svileno morsko jedro, stene, orkan i galebov krik pred umiranje.

Opsesija i bolest, božji dodir.

Zagonetka i otkrovenje.

Epifanija.

Ona je i tren i dûga svakad čineći se kratka.

I voće, cveće i pčela, trava i šuma, nada bez kraja.

I trnje i poleglo klasje.

Belo jutro i crvenkasta okrnjena lopta na zalasku.

I sve nebeske mene i strane sveta, godine u odlasku.

Ali i svetlost koja neretko hlapi, sveća koja dogoreva.

I njen dim koji leluja i nestaje, ptica koja uzalud sneva.

Ljubav je svitac u tami koji tegobno pronalazi put, malaksalo grca.

Ako ga ima, i svica, i tog i takvog puta – i ciljanog srca.

„Onaj koji više od svega voli približavanje u ljubavi, nikada neće upoznati sreću stizanja do nje“. (A. Sent-Egziperi)

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.