Beleška o smislu

Brzim i neumitnim nizanjem godina, praznina se uvećava, ona iza nas. Vreme proteklo.

Čak i kada je pretežno ispunjeno slikama blagostanja, radosnim sećanjima, minulom doživljenom srećom.

U poznom dobu, pa i ranije, prostor ispred svakoga, perspektiva se nužno sužava.

Da li je smisao baš u tom kretanju? Fizičkom, mentalnom, kalendarskom.

A da li je istina dokučiva tokom tog ljudskog hoda ka neizbežnom kraju?

I (ka)da jeste, da li je u svojoj mestimičnoj ogoljenosti, surovosti – podnošljiva? Otrežnjujuća?

I zašto u onim takozvanim malim, nekrucijalnim pitanjima mnogi uporno teže istini? Ili takozvanoj istini.

Jer, kad je, ako je uopšte otkrijemo, a do nje redovno tegobno dopiremo – pa čak i ako u nju i nismo na koncu sasvim uvereni – šta nam ona donosi, pruža? Smirenje, prosvetljenje, možda (i) utehu?

Ili, često, štošta suprotno od narečenog? Dakako, ne preporučujem život(arenje), puko trajanje u laži, vegetiranje u zabludi, u neprosvećenosti.

Nipošto.

U prvom redu, zagovaram smisao koji je ničeovski vredniji, viši i kompleksniji od istine.

Uprkos njegovom, Ničeovom, kotroverznom poimanju i kritici tradicionalnog pojma morala. Uprkos njegovoj teoriji o „večnom vraćanju istog“. Uprkos njegovom negiranju Boga.

Ipak, držeći se na početku citiranog gledišta pomenutog filozofa, stavljam u prvi plan duhovnost i Gombrovičev stvaralački individualizam.

Slobodu.

A ona je izvorno ponajviše u autentičnoj umetnosti koja se graniči sa snovima, maštom, „paralelnim kosmosom“ koji mi sâmi u sebi i oko nas pronalazimo, izgrađujemo, oblikujemo.

Dajem joj najviši rang zbog umetnikove i umetničke slojevitosti, suptilnosti, uzvišenosti, posvećenosti, opstajanja uprkos svemu ostalom ružnom: smrti, ratovima, nasilju, porodičnim tragedijama, masovnim zarazama, različitim nesrećama, elementarnim katastrofama, mnogolikoj bedi – umnoj, čulnoj, materijalnoj, kao i sitnosopostveničkom politikanstvu, narasloj gramzivosti, nekulturi, primitivizmu, ubrzanom besplodnom ritmu sirove svakodnevice…

Zbog univerzalnosti, integralnosti i bezvremenosti umetnosti.

U koju je neizostavno utkana postojana strasna ljubav, personalizovana ili/i opredmećena.

Nasuprot prolaznosti svačijeg pojedinačnog bivstvovanja, većinski efemernog.

Radi oplemenjivanja celine života trajnim postulatima lepote, sklada i humanosti.

I stoga, na pragu svakog proleća, na domaku još jednog buđenja prirode, valja iznova pokušati da se (pro)zbori koja reč o naznakama suštine, o smislu, o bogatstvu značenja i dubini mnogolikih veza ljudi i pojava.

O eventualnom, pa i zamagljenom „prozorčetu“ otkrovenja.

Na prvom mestu, iz ugla umetničke istine, samo odabranima dostupne.

Ujedno, da se ne odreknemo filozofskog promišljanja, kao i introspektivnog istraživanja, makar relativnog samospoznavanja.

S ciljem povratka neizvitoperenom sebi, kretanjem i „uzvodno“ i „vertikalno“ u oba smera.

Pa da se tek onda latimo traganja za „spoljnom“ prâvom zbiljom, činjenicama, zaključcima, zakonima života; putevima logike koji nam ne retko izmiču.

Ako ih ima, ako su saznatljivi.

Čak i kada nas vode stazom pesimizma, ništavila, smrti.

„Istraživati ponor između strahote realnosti onoga što se dešava, u trenutku dok se događa, i čudnovate irealnosti koju to što se dogodilo poprimi godinama kasnije…

Upravo to odsustvo smisla onoga što živimo u trenutku dok ga živimo i umnožava mogućnost pisanja.“ (Ani Erno, „Sećanje na devojku“)

Autor je profesor prava

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.