Po svemu sudeći, neupitna potreba da se prostori gradskih pijaca modernizuju i osavremene, da se uslovi rada poboljšaju, da se možda otvore i neke nove mogućnosti prodaje i upotrebe prostora biće iskorišćeni kao i nebrojeno puta do sada da se na bahat i bezobziran način.
Manipulišući potrebama građana i velikim obećanjima, vlast okoristi na uštrb interesa Beograđana. Da se jedno živo mesto susreta i razmene, odnosa koji su se stvarali generacijama, tretira samo kao kvadrati građevinskog zemljišta koje treba dobro izmusti.
Najavljena rekonstukcija Palilulske pijace iz 2016. godine podrazumevala je radove u etapama, bez zatvaranja pijace, za prodavce su bili predviđeni lokali i mogućnost da rade i obezbede egzistenciju, a nakon radova imali bi pravo prvenstva zakupa lokala i na taj način bi se unapredili uslovi, ali i sačuvali ljudi koji decenijama privređuju na ovom prostoru.
Šta se onda desilo i kako se od ovog razumnog procesa došlo do toga da je svim korisnicima lokala poslato obaveštenje o jednostranom raskidu ugovora, bez predhodne najave, sa rokom od 30 dana da se isele, bez ikakvih informacija, garancija, plana. Bez ideje da će se neko uopšte osvrnuti na njihov problem. Radi se o grupi od par desetina ljudi koji su za Palilulsku pijacu vezani decenijama, kojima porodice rade u ovim objektima, koji su deo lokalne zajednice i kojima je ovim bahatim ponašanjem ugrožena egzistencija.
Na ove probleme je pažnju javnosti skrenuo mladi obućar Stefan Pavlović, naslednik čuvene obućarske radnje na ovoj pijaci, čijom zaslugom je i formirano udruženje Vlasnici i zakupci lokala na Palilulskoj pijaci sa željom da se izbore za ostanak svog posla na mestu gde to čine već godinama. Borba ovih ljudi je krajnje neizvesna, i možda predstavlja borbu Davida protiv Golijata, ali je svakako nešto što treba podržati da bi se njihovo mišljenje čulo, a potrebe uvažile.
Za primere i učenje kako odozgo ne treba menjati jednu lokalnu zajednicu, ne moramo ići daleko, dovoljno je da pogledamo Savamalu, kraj Beograda koji je pre megalomanskog projekta Beograd na vodi pretrpeo talas ubane obnove kroz projekte kao što je urbani inkubator . Jedinstvenost ovog kraja se ogledala u velikom broju zanatlijskih radnji – obućara, sajdžija, majstora, žrtvovana je zarad generičkih klubova i kafića sa manje više sličnim i nemaštovitim prostorima precrtanim iz časopisa koji se bave enterijerom. Ono što je počelo kao proklamovani umetnički kvart koji spaja savremenu umetničku scenu sa specifičnostima urbane lokalne sredine, završilo je kao gomila poslovnog prostora namenjenog preduzetnicima i ugostiteljskim objektima, a umetnici i lokalci su sada dobri jedino kao njihova klijentela.
A ključ za rešenje problema ironično se krije baš na sajtu gradskih pijaca na kome piše: Istorija beogradskih pijaca je istorija Beograda, koju JKP Gradske pijace“ žele da sačuvaju, ali i prilagode potrebama vremena u kome živimo. Rast i razvoj mora da uključi želje i potrebe stanovnika, korisnika, zakupaca i vlasnika. Samo tako dugoročna rešenja će biti na interes svih građana, a očuvaće se osobenost i raznolikost grada kojoj valjda težimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
