Plate kao kost u grlu

Saša Nikašinović Rast plata u ovoj godini bio je izuzetno visok. Prema zvaničnim podacima statistike, u koje ne treba sumnjati, u septembru je prosečna plata u Srbiji iznosila nešto više od 28.000 dinara. U odnosu na prošlogodišnji septembar to je povećanje od oko 20 odsto. Kada se uračuna inflacija u istom periodu, onda stvarni rast plata iznosi blizu 11 odsto. Većina ekonomista misli da je takvo povećanje plata preterano, jer su procenti o poslovanju privrede skromniji, ali građani bi, bar, trebalo da budu zadovoljni. Desetak odsto nije mnogo, ali budući da su pokrivena i sva poskupljenja, ipak je to nekakva vajdica.
Umesto očekivanog zadovoljstva danas imamo štrajkove. Zaposleni u pravosuđu evo već treću nedelju štrajkuju zbog niskih plata, a juče je iz istih razloga počeo i štrajk u prosveti. Na prvi pogled reklo bi se da su ljudima naglo porasli apetiti. Zaboravili su kako se živelo u Miloševićevo vreme – od hiperinflatorne devedeset treće kada je plata bila samo četiri-pet maraka, pa do 5. oktobra 2000, kada je nova vlast nasledila prosečne plate od oko 80 maraka. Nije, ipak, u pitanju samo nekakva neskromnost, odnosno nezajažljivi apetiti.
Štrajkove, ali i nezadovoljstvo mnogih drugih sadašnjim platama, najviše su izazvala dva faktora. Rast cena teže su osetili oni sa najnižim primanjima. Najveće poskupljenje bilo je kod hrane i komunalija, pa njima povećanje od desetak odsto – ukoliko su ga i dobili – nije moglo da pokrije povećane životne troškove. S druge strane, bilo je i relativno galantnog povećanja plata u javnim preduzećima, ali i u nekim državnim institucijama. Zašto bi se onda ljudi prisećali loših Miloševićevih vremena kada imaju i drugu vrstu poređenja: kako to da jedni mogu, a drugi ne?
Kako je država na sve ovo reagovala? Što se štrajkova tiče, rešenja još nema. Neka nagodba će se, međutim, brže ili sporije ipak postići. No, reakcije države ipak ima. Predloženi republički budžet za iduću godinu manje je restriktivan nego što se očekivalo. Povećanja plata, prema vladinom predlogu, biće i u narednoj godini, ali samo u skladu sa rastom cena. Napušten je plan da se plate zamrznu na ovogodišnjem nivou, jer bi to u idućoj godini, kad se doda inflacija, oborilo njihovu realnu vrednost. A kada je o rastu cena reč, Vlada Srbije je konačno shvatila da nije reč samo o uticaju suše, nego da su poskupljenjima kumovali i drugi činioci. Formirana je komisija koja treba da utvrdi o čemu je zapravo reč.
Priznanje ministra finansija Mirka Cvetkovića da budžet nije sa ekonomske tačke gledišta optimalan, nego da su u obzir uneti i socijalni elementi, zvuči logično i to opravdanje bi trebalo prihvatiti. Visok rast plata omogućila je tzh. tehnička vlada i sada se stvari jednostavno više ne mogu vratiti na početak. Bez obzira na sve kritike predloženog budžeta, drugog realnog izlaza i nije bilo. Pogotovu ne u vreme kada se spremaju lokalni izbori i izbori za novog predsednika države. Kad se tako posmatraju stvari, izborni poklon građanima i nije tako velik.
Sa onom komisijom za cene druga je priča. Najpre, nije sasvim jasno ni zašto je uopšte takva komisija formirana. Postoji već stalno telo koje treba da reaguje na monopolska ponašanja i članovima tog tela treba prepustiti da rade svoj posao. Monopolsko ponašanje je, naime, glavni razlog zbog kojeg su poskupljenja bila brža od tempa koji je diktirala suša. Biće da su se u celu tu zavrzlamu upleli politički interesi, jer se političke partije ne finansiraju iz priloga onih koji primaju najniže plate, nego iz donacija bogatih tajkuna. I sada kako da političari, i kada bi to hteli, odseku granu na kojoj sede? Teško je, zato, verovati da će se ova monopolska zavrzlama u dogledno vreme pošteno rasplesti.
Nije, međutim, jasno zašto nije učinjeno ništa da se pomogne onima sa najnižim primanjima da prebrode udar koji su doživeli zbog naraslih cena hrane i komunalija. Krajem leta bilo je obećanja da će takve pomoći biti, ali su sada na ta obećanja svi zaboravili. Izgledalo je da je gotova stvar da se penzionerima sa najnižim primanjima dodeli jednokratna pomoć, ali sada svi ćute. Navodno je teško utvrditi ko je od onih sa najnižim penzijama zaista socijalni slučaj, a ko ima i druge, ponekad sasvim solidne prihode. Umesto da se problem reši, sve je stavljeno, kako bi to birokrati rekli, ad akta. Pre ili kasnije ta socijalna komponenta, ne samo za penzionere, moraće da se reši.