Pobeda ili poraz u ratu 1999. godine

Rat je izbio zbog toga što Srbija nije prihvatila ultimatum iz Rambujea, i njegovih klauzula da strana vojska ima pristup čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, da većinski narod na KiM ima pravo da se izjasni hoće li ostati u Srbiji, i da komanda NATO, tj. Brisel, određuje status Kosova, a ne UN. Da li je protivnik nešto od ovoga ratom ostvario? Naravno da nije, i to zbog čvrstog otpora naših oružanih snaga, uprkos danonoćnoj vazdušno-kopnenoj ofanzivi protivnika, što naša javnost u veliko meri ne shvata (mnogi misle da nije bilo nikakvih borbi ) i drugo, usled diplomatske pomoći prijateljskih zemalja. Oba faktora su bila od izuzetne važnosti. Sadašnji pregovori o pitanju KiM dokaz su da smo 1999. pobedili, jer da je reč o suprotnom, ovih sadašnjih pregovora ne bi ni bilo. Protivnik je tada pokušao da vojnom silom reši status KiM, ali mu to nije pošlo za rukom.

Prilikom Kumanovskih pregovora, agresor je insistirao da naša vojska napusti KiM samo sa lakim ličnim naoružanjem i da bezbednosna kopnena zona bude 25 kilometara, unutar južne Srbije. Ni to im nije pošlo za rukom. Mi smo zahtevali da to bude jedan kilometar, a nađen je kompromis na pet kilometara. I teško naoružanje je sve izvučeno. Insistirali su da se o budućem statusu KiM odlučuje u sedištu NATO, dok smo mi zahtevali da to bude u UN. Dok je agresor insistirao da na KiM dođu trupe NATO, mi smo tražili da to budu trupe UN. I prihvaćen je naš stav. Ne vidim kako to može da bude poraz. Prihvaćeno je da se vojska povuče sa Kosova, ali da ono ostane autonomna pokrajina. Amerikanci su sami to prihvatili i potpisali.

Pariski Mond je tada izveštavao: „Vesli Klark sanja da na tenkovima uđe u Beograd.“ Britanski general Majkl Džekson, bivši komandant KFOR-a, izjavio je maja 1999: „NATO je krupno lagao o uspesima u vojnoj kampanji protiv Jugoslavije.“ Vilijam Koen, američki ministar odbrane, juna 1999. je izjavio: „NATO je uništio 220 oklopnih transportera i 120 tenkova Vojske Jugoslavije“, dok „Newsweek“ maja 2000. prenosi izveštaj američkog vazduhoplovstva: „NATO je za vreme 78 dana bombardovanja pogodio 14 tenkova, 18 oklopnih transportera i 20 artiljerijskih oruđa.“ Ipak, vrhunac neviđene propagande bio je kada je Washington times, 17. aprila 1999. preko cele naslovne strane objavio: „Jugoslavija može upotrebiti nuklearno oružje.“ Ovome nije potreban nikakav komentar – analogija sa Irakom je očigledna.

A podsetimo da su oružane snage SRJ uništile ili oštetile dvadesetak aviona agresora. Pogođeno je i oko 30 bespilotnih letelica i oko 50 krstarećih projektila. Igor Ivanov, šef ruske diplomatije, marta 2003. je rekao: „Kada je počela agresija protiv Jugoslavije, Solana i general Klark su mi lično govorili da će sve biti završeno za sedam dana. No, rat je trajao 78 dana i mogao se još produžiti da nisu upotrebljene različite političke kombinacije.“

Zbog svega toga sada imamo situaciju da propagandna mašinerija tih zemalja pokušava da ostvari ono što nisu mogli vojnim putem – da stvore uverenje u našoj javnosti da je KiM već izgubljeno i da nema svrhe tome se suprotstavljati. Naša javnost mora da zna da ništa nije izgubljeno ako se to ne ozvaniči u UN. Teritorija može biti privremeno zaposednuta, ali ne i izgubljena ako mi sami ne damo odobrenje za to. To je rezultat Rezolucije 1244.

A Rezoluciji se navodi: „Kosovo može da uživa značajnu autonomiju u okviru Jugoslavije, kako odluči Savet bezbednosti UN.“ Takođe se navodi da se uzimaju u obzir: „principi suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, i demilitarizacija OVK.“ Ovo su razlozi zbog kojih SAD, po svaku cenu, hoće da uklone tu rezoluciju. To je i dokaz da nisu postigli svoje ciljeve.