Podstanar si, pa šta? 1Foto: Privatna arhiva

Ovu rečenicu još niko nije izgovorio od predstavnika vlasti, ali kao da jeste, i to što je zasad neizrečena, ne umanjuje njenu realnost, budući da se sasvim jasno očitava iz atmosfere koju stvara nova „Pa, šta“ – Srbija.

A ovog teksta možda i ne bi bilo da nije mog malog komšije iz zgrade koji više nije mali, koji je nedavno napunio trideset godina, koji se kao dete igrao s mojom decom u parku, i sa čijom mamom sam provela mnogo sati na klupi dok smo motrile na njih.

Elem, pre nekog vremena komšinica mi se pohvalila da je njihov sin jedinac promenio posao i sada zarađuje skoro sto hiljada dinara kao saradnik za marketing u privatnoj kompaniji. Eto, reče, dočekao je pravdu.

Uvek je s ponosom isticala da je završio ekonomiju na državnom fakultetu, ali je više godina radio za malu platu u nekoj državnoj ustanovi. Sad može i da se oženi, rekoh joj. Pa i vreme im je, složi se ona, vuku se već osam godina.

S kim se vuče moj mali komšija koji više nije mali? Vuče se s nastavnicom srpskog jezika, i tu se izgleda krije problem. Nije problem u tome što ona predaje baš srpski jezik.

Pre nekoliko dana sretnem opet njegovu majku ispred zgrade, obe nosimo kese iz prodavnice, dan lep, nezagađen, te sedosmo na klupu da malo popričamo.

Prisećamo se kako su jurcali po tom parku, moja deca i njen sin, kako odavno više nisu mali, požalimo se jedna drugoj kako vreme leti, složimo oko tužne činjenice da u parku gotovo da više i nema male dece.

Slušam zatim nastavak priče o njenom sinu. Kaže, žele da iznajme stan, on i njegova devojka, i da žive zajedno, ali čak i da nađu nešto za šesto-sedamsto evra, skoro cela njegova plata otići će na kiriju i račune. I od čega da žive, od njene nastavničke plate?

Uh, pa to dođe kao neka „neodrživa“ veza, razmišljam. Za sve je kriv onaj Putin, kaza žena, i još ga sočno opsova. Pa, šta mu ti kažeš?, pitam je. Mislim naravno na sina, ne na Putina. Šta da mu kažem… Kažem mu, ili da čekate dok ne pocrkamo i oslobodimo vam stan, ili da bežite iz ove zemlje.

Tako zbori moja komšinica. A da oslušnemo kako zbori predstavnik „Pa, šta“ – Srbije. Da čujemo šta on ima da poruči mom malom komšiji koji je, eto, porastao, proslavio trideseti rođendan, i sad bi da ode od roditelja.

Podstanar si, pa šta?

Nisam još, ali sam želeo da to budem.

Pa, ko te sprečava, šta ne valja, kolika ti je plata?

Sto hiljada dinara.

Uuu, čoveče, sto hiljada, pa znaš li koliko je to iznad prosečne plate u Srbiji, i ti se žališ, pa, ti, magarče, pripadaš višoj srednjoj klasi!

Ali za stan moram da izdvojim celu platu.

Imaš li ti roditelje, jado?

Imam.

Pa, što ideš uopšte od njih?

Hteo sam da se osamostalim, a i da se oženim.

Pa, šta ako želiš da se oženiš, šta vam fali u roditeljskom domu?

Dom ima 40 kvadrata, to je jednoiposoban stan, moja soba šest kvadrata, tu da dovedem ženu?

Znaš kako se kaže, kad gosti nisu besni, kuća nije tesna.

Ali ja nisam gost, a nije ni moja buduća žena.

A ti bi baš u Beogradu da se osamostališ! Baš u prestonici da budeš podstanar!

Da, ovo je moj grad, i rođen sam ovde.

E, tu te čekam, burazeru, ma nemoj, tvoj grad, pa, šta ako si rođen ovde, šta bi ti falilo da mrdneš iz prestonice, iznajmiš stan za male pare i živiš kao bubreg u loju!

Ovde imam posao, ona ima posao, ovde su i moji i njeni roditelji, i naši prijatelji, rođaci, a poskupeli su stanovi i u drugim gradovima Srbije.

E, tu te čekam, prijatelju! U gradovima, kažeš. Poskupeli u gradovima. A što ne odeš na selo?

I tako nekako teče razgovor, da ih sada ostavimo, da vidimo šta kaže statistika. Koliko uopšte ima podstanara u Srbiji. Statistika ne kaže ništa. Izgleda da podstanari kao društvena grupa nisu zanimljivi čak ni statistici.

Tradicionalno, naš narod voli da živi u sopstvenom domu, makar čitav život otplaćivao kredit za stan, makar se tu stisnulo nekoliko generacija, pa se dogodi da senilni deda stavi na glavu unukinu roze kapicu s kićankom i takav izađe iz stana, a baba, još čiste pameti, juri za njim da mu je skine – te se iz toga izvlači zaključak, vrlo grub i nepouzdan, da podstanara možda i nema mnogo.

Nevidljivi su i zbog neregulisanog sistema plaćanja poreza na prihode od zakupa. Poznato je da samo mali broj stanodavaca plaća porez za koji, doduše, nisu zainteresovani ni podstanari, jer bi se prelio na njihov račun.

U Evropskoj uniji, prema podacima iz 2020. godine, 70 odsto stanovnika živelo je u sopstvenim domovima, ostali u iznajmljenim stanovima. Najveći udeo vlasnika je u Rumuniji, Slovačkoj, Mađarskoj.

Najviše podstanara ima Nemačka, Austrija, Danska, Švajcarska, gde oko polovine građana iznajmljuje stan. Međutim, u nekim zapadnim zemljama, poput Švajcarske, domaće stanovništvo ima pristup opštinskim stanovima po znatno povoljnijim cenama zakupa, u odnosu na one za strance. Ovde su podstanari jednaki, svi plaćaju isto, a ironija je naravno u tome što cene stanova sada diktiraju strani državljani – bez sopstvene krivice.

Do pre pola godine u Beogradu se mogao iznajmiti pristojan manji stan za 250 do 400 evra. Pregledala sam prvih pet stranica najpoznatijeg portala za nekretnine u glavnom gradu kako bih proverila da li možda moja komšinica preteruje.

Najniža kirija bila je 400 evra za minijaturnu garsonjeru od 15 kvadrata, a nešto veća garsonjera izdaje se za 600 evra. Više od devedeset odsto oglašenih stanova za izdavanje nosi mesečnu cenu od preko 1000 evra, među kojima su neretko i jednosobni stanovi od 30 ili 40 kvadrata, a najskuplji stan izdaje se za 4.500 evra.

Ko je kriv za ovo drastično poskupljenje stanarina? Svi će reći – Ukrajinci, i još više Rusi. Jedni su bežali od rata, drugi su bežali iz svoje zemlje zato što nisu želeli u rat. Izgleda da među stanodavcima nema rusofila, ili su privremeno potisnuli svoju ljubav prema majčici Rusiji, a Putina kao božanstvo zamenio je Pluto. Jedan Aristofanov lik u drami posvećenoj ovom grčkom bogu novca i izobilja kaže: „Sve zbog tebe dešava se na ovom svetu… Tebe se još niko zasitio nije.“ I zaista, čemu uopšte ljubav, kad postoji novac?

Eksploziju cena na tržištu nekretnina vlast bi verovatno pravdala principima tržišne privrede, eto, hteli ste kapitalizam, slobodno tržište, porastao standard, živi se bolje, skočila je potražnja stanova i oni su poskupeli, čemu je doprineo i rat u Ukrajini, za šta nismo odgovorni, i šta je tu čudno? Čudno nije, ali je tragično. Zato što se za prosečnu platu stan više ne može iznajmiti. A ne može se pokriti ni rata za eventualni stambeni kredit, tako da ti ostane dovoljno para za život, čak i pod pretpostavkom da si već skupio novac za učešće.

To znači da u novoj „Pa, šta“ – Srbiji neko ko nije ništa nasledio od roditelja i ne može na njih da se osloni, a koga statistika prepoznaje kao građanina s prosečnom platom, čiji iznos vlast s ponosom ističe, trenutno u glavnom gradu može da priušti sebi samo onu minijaturu od 15 kvadrata, veličine slikarskog ateljea, i da se tu oproba kao umetnik koji izmišlja život. Koji uz pomoć neke čarolije pokušava da ga održi sitnišem koji mu je preostao od prosečne plate koja, uzgred, ne pokriva prosečnu potrošačku korpu. Nedostaje celih deset hiljada dinara.

Stvari stoje još mnogo gore ako umesto prosečne plate koja, prema podacima Zavoda za statistiku, za septembar ove godine iznosi 75 hiljada dinara, imamo u vidu medijalnu platu koju vlast ne voli da spominje, a koja mnogo bolje oslikava životni standard. Da podsetimo, ona je u istom mesecu iznosila 57 hiljada dinara, što znači da je 50 odsto zaposlenih u Srbiji ostvarilo zaradu do tog iznosa. A to dalje znači da polovina zaposlenih ne može sebi da priušti iznajmljeni stan gde god se u Srbiji nalazio. Preostaju dve mogućnosti. Ili život u zajednici, koliko god članova ona imala, ili ulica.

Ne znam kakav će biti nastavak životne priče mog malog komšije koji više nije mali. Strepim od novog susreta s njegovom majkom. Šta ako mi kaže da je raskinuo s nastavnicom srpskog jezika, da su oboje pronašli nove partnere za „održive“ brakove. Ona nekoga iz IT sektora ko zarađuje dve hiljade evra, on koleginicu sa posla koja zarađuje hiljadu evra. Čemu uopšte ta ljubav? Samo donosi probleme. Zamišljam kako razočarano kažem svojoj komšinici, ali voleli su se, šteta… I nju kako odgovara, voleli se, pa, šta?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.