Poen za baronesu Ešton

Od tada je na sve načine – nazivanih ovde „štapom i šargarepom“, ili „pritiscima na Srbiju“, „uzmi ili ostavi“ – EU pokušavala da približi Beograd i Prištinu što je izgledalo apsolutno nemoguće. Pre svega zbog Beograde i to ne zbog logičnog odbijanja da se prizna postojanje države Kosovo (što niko sa strane istinski nije zahtevao, ali se na domaćoj sceni to koristilo kao „korisna manipulacija“), već zbog odsustva realnosti – kao nacionalnog interesa. Od samog početka, kad je premijer Koštunica oštro odbijao da se u ponuđenom Ahtisarijevom planu makar pogleda šta je za Srbe na Kosovu dobro, a šta nije. Do danas su „argumenti“ bile dve preambule: ona u Ustavu Srbije da je Kosovo srpska pokrajina i ona u Ahtisarijevom planu da je Kosovo nezavisno. Da je bilo više brige o Srbima u realnim životnim okolnostima na Kosovu , može se opravdano pretpostaviti da bi im tamo danas bilo bolje.

Ipak, ako ne bi trebalo preterivati sa nekom euforijom što uključuje pojam istorijski mora se priznati da je dogovor Srbije i Kosova izvesno olakšanja za budućnost koja verovatno neće baš početi odmah (nemiri raznih vrsta se svakako ne isključuju). Olakšanje da se ipak dve strane mogu naći za pregovaračkim stolom, licem u lice, bez nekad poznate „šatl-diplomatije“ što je podrazumevalo da medijator (u ovom slučaju N. Kuper) putuje između jednih i drugih. Mogućnost dijaloga, iako teškog, i za Evropu u celini su takođe prvi ohrabrujući koraci na putu bezbednosti Balkana, o čemu je ovde govorila baronesa Ešton. Bez preterivanja bi se moglo pretpostaviti da je baš zbog te bezbednosti i „kriznih tačaka“ došlo do izvesnog obrta u odnosu EU na Srbiju, a ne prvenstveno zbog „čvrstine“ spoljnopolitičkog stava „da ne damo Kosovo“ kako bi voleo Vuk Jeremić. Makar ta bezbednost imala i paralelu dijalogu oličenu u uverenju da je za „bure baruta“ neophodno imati na terenu i vojne formacije. U ovom slučaju one što su tamo po Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1244.

Ima i „zanimljivosti“ koje prate dijalog Beograda i Prištine. Prva je svakako približavanje kosovske i srpske opozicije. Radikalizam s obe strane je izgovorom za izdaju (i poniženje?) najavio proteste. Tako su se na istoj strani našli kosovsko „Samoopredeljenje“ i „srpski radikali“ kako voli sebe da naziva SRS. Uz još neke „principijelnije patriote“ opet na obe strane. Zatim brojni eksperti što upozoravaju da neće biti blagostanja za Srbiju u EU, ističući i dugogodišnju kandidaturu Tuske (1999). Što bi značilo da Srbija izolovana svakako srlja u blagostanje, a da Turskoj ništa ne znače strane investicije ogromnih razmera baš u poslednjoj deceniji, u čemu svakako pomaže i to što je velika i stabilna članica NATO. Amaterski je i ovdašnji pokušaj da se bilo šta u ovom dijalogu potceni time što je bio pod „pritiskom sa strane“. Svaki međunarodni pregovori su takvi i nisu tek trgovina, već kompromisi u korist razuma zasnovani na proceni ukupnih odnosa snaga umešanih i zainteresovanih. Zato se i rezultati postižu najbolje onda kad isti „pritiskivač“ pritisne na obe strane. Nema ih ako su tu samo „podbadači, međusobno inače suprotstavljeni (istok-zapad, sever-jug).

Ismevanje fusnota, zapravo neke nove forme u međunarodnim pregovorima i sporazumima, možda je preterano, jer se tačno tu vidi vrsta kompromisa i ustupaka, ma koliko svako tumačio taj tekst na svoj način i u svoju korist. Kosovu mrsko insistiranje Srbije na Rezoluciji 1244 ostalo je, baš kao i dosad, nezamislivo pominjanje odluke Međunarodnog suda pravde o pravu na nezavisnost koja je došla sasvim neočekivano svojevremeno za Beograd. Posle te presude, koju je srpskoj javnosti obećavao srpski šef diplomatije kao nagradu Srbiji za uspešnost svoje misije odgovaranja država širom sveta da Kosovo ne priznaju, Beograd je praktično doživeo prvi poraz i to čak i u UN. I sad je svejedno da li su zvezdice fusnota od snega ili betona!

Ali bi zasad moglo biti prilično impresivno da je Beograd izgleda potvrdio definiciju iz knjige kanadskog generala UNPROFORA-a da je „srpski inat samo odsustvo za realnost“.