Ponavljanje istorije i saplitanja

Političko organizovanje i borba za vlast po svaku cenu, bila je dominantna. Izostale su konkurencije ideja, političkih programa, izgradnje institucija, etc. Skučeni vidokruzi novostvorenih političkih adresa, opterećeni kvazi liberalnim i nacionalističkim idejama, uobličavali su stranke koje su vršile vlast u svom interesu. Naglašene nacionalne boje različitih intenziteta, bile su u prvom planu.

Trebala je gotovo decenija protesta, mitinga i pobune da se slomi ustoličeni režim. Stranka na vlasti je ostala ista, ali sa zamenom klasne sa nacionalnim zastavama. Ta „povijesna šansa“ da se počne sa temeljnim rezovima i zahvatima u izgradnji dobro uređenog i pristojnog društva nije iskorišćena. Ne samo da je likvidiran glavni protagonista Zoran Đinđić, već su se i partije, koje su koaliciono vršile vlast, urušile zbog sopstvenih slabosti. One su se rastakale, jer su demokratiju, pored ostalog, shvatale kao proceduru, normu, a ne traženje najmanje loših rešenja u odlučivanju i vršenju vlasti. Optimalna rešenja u interesu građana najčešće ne stanuju u partijama. Naprosto, društvo je jedini izvor potencijala i rešenja za njegovo uređivanje i organizovanje sa što manje nepravdi. Pitanje je – koje će stranke izaći na površinu i osvojiti političke alate za vršenje vlasti?

Nakon, sada preko deceniju neodgovornog i neumnog vršenja vlasti, neumitno su na površinu isplivali drugi akteri. Oni su svoju dosadašnju isključivu retoriku krajnje desne orijentacije pretvorili i garnirali sa prihvatljivim političkim floskulama. Dobili su nekakvo poverenje međunarodne zajednice(?), a iznad svega od ne malog broja razočaranih građana. Epidemijski im se umnožila podrška od stanovništva sa nižih lestvica socijalnog i misaonog stratuma društva. Uspostavljena je autoritarna i ohlokratska vlast. Ovakav model vladanja protagonira vođu, autokratiju, populizam, dvostruku državu, surogiranje parlamenta, etc. Vlast sa ovim odlikama veoma je prihvatljiva za mase ali je Eldorado za razna mešetarenja i okorištavanja. Samo se treba snaći! To je uostalom i veoma važan energetski princip po kojem takva vlast opstaje.

Vođa mora biti neprikosnoven sa atributima: najbolji, najpametniji, najsposobniji. Mora kontrolisati sve. Ima gotovo natprirodne osobine mesije i spasioca. On je svuda, pa čak i u konzervama, ako treba. Takvih likova i rola u istoriji, ne samo ovih prostora, ne manjka. On vlada autoritarno, o svemu se pita i o svemu odlučuje. Posrednika između njega i naroda nema. Patetike, vrućih parola i opštih mesta u obraćanju narodu ne manjka. Parlament postaje borište njegovih pristalica, u kojem se manifestuje njegova superiornost, genijalnost i šta sve ne! Poniženje drugačijeg mišljenja i opozicije konstanta je u svakom zasedanju.

Dvostruka država je daleko od dobrog uređenja i vladavine institucije i zakona. Jedna država proizvoljno brine o svakodnevnim poslovima, a druga – partijska, drži sve glavne poluge vlasti u rukama; od ešalona sile, finansija, kadriranja do zapošljavanja. U ovakvom ambijentu gotovo je smešno govoriti o vladavini prava, političkoj kulturi, moralu, društvenim vrednostima. Za aktere i privrženike takvog vladanja ovo su mislene imenice.

Iskazivanje neposlušnosti i nepristajanje manifestuje se protestom, pobunom koja je sada na delu. Ma šta ovakav režim radio, teško će moći da zaustavi i marginalizuje proteste. Svako etiketiranje, omalovažavanje, fizičke provokacije nanosi mu poraz; jednako kao i kontrola, zloupotreba medija, ili pak organizovanje paralelnih okupljanja svojih privrženika.

U osnovi, sada su na muci i jedni i drugi i treći politički akteri. Oni koji vrše vlast na ovaj način morali bi da znaju da je počelo odbrojavanje i da nešto radikalno moraju menjati, ako misle opstati. Dosadašnja matrica vladanja, čak i uz pojačanu efikasnost i higijenu svojih redova, sa ad-hoc potezima, teško će obezbediti svoje trajanje. Oni (postoji realna bojazan) neće lako predati vlast na miran i proceduralan način.

Opozicioni politički akteri takođe su upućeni da temeljno menjaju svoje ne samo postave već i timove, već i fermente, retoriku kojom deluju u javnosti. Oni koji to ne vide i ne razumeju odlaze na smetlište istorije i u zaborav. Dakle, imaju šansu oni koji dobro razumeju proteste, pobunu i koji su izvukli pouke iz dojučerašnjih vršenja vlasti.

Normalno je da se iz ovih građanskih izliva neposlušnosti, iz pobune, stvore nove političke adrese, nove političke stranke. Apstinenti i ignoranti tekuće političke scene, upućeni su da izađu iz ljušture prezira i odbijanja, da učestvuju kao građani u političkom životu. I njih se i te kako tiče kako se vrši vlast, jednako kao i protesti. Radi se o budućnosti, o normalnom i pristojnom životu.

Nakon trodecenijskog saplitanja i „ponavljanja istorije“ očito je da samo građani ovog društva, samo njeni intelektualni i poslovnjaci, samo mlada generacija u zemlji (a, ne napolju) može i treba da izvede preokret i obezbedi i stvori „dobro mesto za život“.

Izazovi su pred vratima. Valja im poći u susret!

Autor je profesor univerziteta u penziji, potpredsednik Vojvođanske politikološke asocijacije (VPA)