Poslednja decenija kapitalizma

Tehnološki razvoj, posebno veštačka inteligencija, ide u prilog razvoju kapitalističke moći.

Živim u SAD poslednje 22 godine, dakle u raljama neoliberalizma, dužničkog ropstva, najgore ere kapitalizma, gore i od one eksploatatorske sa kraja 19. veka i početka 20.

Čak ni samom sistemu uvek ne odgovara njegova funkcija, otvorio se čitavom svetu, razvio informativni sistem, pokazao svoje moći, svoju surovost, ali i svoju ranjivost.

Ponekad izgleda da je čitav aparat sam protiv sebe, ali, mali broj onih koji sa njim upravljaju, njima je dobro, nikad bolje.

Tehnologija je smanjila industrijske kapacitete, a povećala proizvodnju, smanjila broj zaposlenih, a profit preusmerila na manju grupu pojedinaca i održavanje tehnologije koja se najčešće vrši zamenom jer se neprestano proizvode novi savremeni aparati, strojevi, mašine, roboti, a vrlo često osiguravajuća društva snose te troškove i na taj način je postignuta sve opšta kontrola u ekonomskom sektoru, žili kucavici savremenog društva.

Ta žila kucavica zanemaruje jako veliki deo krvotoka protokom nove krvne plazme, u našem slučaju, novca, tamo gde je isto tako neophodan i to radi održavanja osnovne ljudske egzistencije.

Politički obrazac je prerastao sve ostale zajedno, prosto je nemoguće razviti bilo koji sektor i učiniti ga nezavisnim ako nije pod plaštom politike.

Visoko obrazovne ustanove ne vode brigu o usavršavanju stručnih kadrova već o načinu kako i koliko da naplate, a onima koji nisu u mogućnosti da plate da im se obezbedi kredit koji se posle vraća dugi niz godina.

Važan je broj studenata, a ne njihovo usavršavanje.

Lekari se usavršavaju za prodaju farmaceutskih proizvoda, a brigu o zdravlju populacije svakako vodi kompjuter, jer lekar bez uloge kompjutera nije u stanju da nas pregleda i da dijagnozu.

O svakom području nauke dalo bi se posebno govoriti i to naširoko.

Verujem da svako od građana zna po sijaset primera, svesno, a čak i nesvesno.

Moramo priznati da se najveći broj populacije navukao na tehnološki razvoj i da nam to svakako paše, posebno komunikacija, ishrana, pomodarstvo, potrošačka kultura, građanština, mnoge povoljnosti za koje nismo doskora ni znali da postoje, čak se i iluzije pretvaraju u stvarnost, javlja se jedno „novo normalno“ i zanemaruje tradicionalno.

Ako o nečemu često razmišljam, to je alternativa sistemu, siguran sam da postoji!

Ekonomski stručnjaci slabo pokazuju interes za njeno pronalaženje, sviđa im se plasman roba, razmena i protok novca.

Berze su luke usidrenih monetarnih brodova koji su postali merilo svega.

Kvantitet u svemu je nadjačao bilo kakav kvalitet i svemu se teško suprotstaviti.

Potrošačko društvo i potrošačka kultura gaze sve pred sobom i imaju vetar u leđa baš sa tih usidrenih monetarnih brodova.

Svojevremeno sam pratio ekonomski program VENUS, koji ima izuzetno dobre varijante i skoro sve elemente od kojih bi se mogla stvoriti alternativa kapitalističkom neoliberalizmu.

Čak toliko dobra da ne bi mnogo naudila ni moćnicima koji sada drže sve u svojim rukama.

Na neki način bi bili pošteđeni, jer nigde nema agresije, terora, ratova i nasilja.

Sve bi se rešilo racionalnom raspodelom sredstava koja bi garantovala osnovnu egzistenciju svim stanovnicima ove planete, a pored toga i oni koji bi hteli više mogli bi to da ostvare.

To jeste socijalni program i ako je on rešenje, zbog čega bi ga se stideli ili u njemu videli prošlo vreme komunizma koje je zbog ne znanja i bahatosti bilo toliko nečovečno da se odmah videlo da ima rok trajanja i da će samo sebe oboriti.

Isto to moglo bi se dogoditi i kapitalizmu, ali bilo bi dugo za čekati.

Ali ako uspiju da nam popiju iz mozgova moralne principe, smisao za humanost, liberalizam, toleranciju, pluralizam i međusobno uvažavanje, onda ćemo postati samo njihova siva masa i vladaće zajedno sa mašinama zaista do trenutka dok se sami ne unište, a sa tim i sve nas.

Ovo je jedan vrlo redak rat koji se može dobiti svesnošću, znanjem, mudrošću, lepotom i umetnošću.

Tu vojsku ne treba naoružavati teškim naoružanjem i bombama, ta vojska sve što joj treba ima, samo treba da primeni.

Ako se ne regrutujemo svi i na vreme, jednog dana zaista može biti kasno!

Bože daj da je ovo poslednja decenija kapitalizma!

Autor je književnik iz Pensilvanije