Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Da takav odgovor nije proizvoljan, svedoči svima vidljiva činjenica da su dva ili više miliona žitelja glavnoga grada (što je četvrtina stanovništva Srbije) uskraćena za jedno od elementarnih ljudskih prava na slobodno kretanje. Da zaposleni ne mogu do posla, roditelji za decu u vrtićima i školama, stari i bolesni do zdravstvenih ustanova.

Šta čine vlasti da zaštite građane od samovolje i nasilja? Da obezbede prohodnost saobraćajnica koje su – i bez vanrednih prilika – zakrčene? I doslovno ništa! Kao da je haos na Madagaskaru a ne na ulicama Beograda. Umesto da same potraže rešenje – što je, najzad, njihova obaveza – one prepuštaju zavađenim stranama da u televizijskim studijama raspravljaju ko je u pravu.

Ne samo da vlasti ništa ne preduzimaju već se i ne oglašavaju, bar ne na razumljiv način. Imajući u vidu da su sporadične nemušte izjave ministara takođe više usredsređene na nejasno i nedorečeno tumačenje spora a ne na mere koje su dužni da preduzmu da grad prodiše, imamo sve razloge da sumnjamo da to čine kako bi odvratili pažnju od suštinski neuporedivo važnijeg pitanja: ko je dužan da zaustavi mrcvarenje žitelje Beograda.

Da li, drugim rečima, institucije ove države postoje samo da štite vlast ali ne i građane? Dokle će se pretvarati da ne vide svakodnevno nasilje kojem su izloženi najmanje zaštićeni stanovnici glavnoga grada. Zašto dopuštaju da se beogradske vlasti lažno predstavljaju jer one nisu ni vlasti ni beogradske. Da jesu, ne bi veću pažnju poklanjale prinovama u zoološkom vrtu nego mukama građana. Niti bi se njihova služinčad na gradskoj televiziji pretvarala da ne vidi haos na ulicama.

Da li su građani Beograda možda nevidljivi kao u Džarmuševom filmu u kome crnac – dozivajući uzalud taksi na ulici Njujorka – pita Am I invisible (da li sam nevidljiv)? Ili, pak, kao i sva služinčad čeka šta će prvo reći gospodar. Koji, takođe, dok sa reke sa mađarskim gostom razgleda Beograd, ne vidi šta se dešava na njegovim ulicama ali čak iz Njujorka preko okeana vidi rektorku.

Suočeni sa obnevidelošću „sa predumišljajem“ građani imaju sva prava da nespremnost vlasti da ih zaštite tumače skrivenim političkim i materijalnim interesima ili pak nesposobnošću. U oba slučaja ne čine ono što je njihova ne samo zakonska već i moralna i najzad, civilizacijska obaveza.

Ako se od vlasti koja se više brine o stvaranju utiska (jarbolima, gondolama, šljaštećim ukrasima) nego o potrebama građana, ne može očekivati da će svoje dužnosti upravo tako shvatati, mora im se predočiti da su odgovorne ne samo za paralizu gradskog prevoza već i za sve nedaće i štetu koju nanose gradu i njegovim žiteljima. Ne samo materijalnu (ona je, najzad, nadoknadiva) u habanju vozila i trošenju benzina, kašnjenju na posao i manjem radnom učinku, već, pre svega , zbog pogubnog dejstva haosa i nereda na fizičko i duševno zdravlje građana.

Ne mora čovek da bude pravnik da bi znao da u Krivičnom zakonu za to postoje kaznene odredbe koje se, na primer, mogu podvesti pod „uznemiravanje građana“, „proizvođenje opšte opasnosti“, „ugrožavanje zdravlja“ ili bilo koje druge.

Imajući sve to u vidu začuđujuće je da se otpor nasilju svodi na svadljivo gunđanje u prenatrpanim autobusima. Da svi oni – van vlasti – koji se zaista ili samo tobože bore za prava čoveka, ne shvataju da su na ulicama Beograda i najdoslovnije ugrožena ne samo prava već i sam opstanak. Ako, prema tome, hoće da nas uvere u verodostojnost svojih nastojanja, morali bi svakoga dana, svakoga časa, da sve one koji svojim činjenjem ili nečinjenjem doprinose haosu , upozoravaju da se ne nadaju da će nekim – na brzinu izglasanom propisu ili zakonu – izbeći odgovornost.

Da će njihova (ne)dela zastareti. Čak i da se u pravnom smislu to dogodi, u svesti svakako neće.

I sami građani bi, najzad, morali da shvate da – kad već mazohistički trpe nasilje – ne moraju bar da vade oči jedni drugima. Da se mogu nadati dobrim vestima. Da su u nezaustavivom kretanju napred – posle turske kaldrme – na redu konjske zaprege.

Najzad i jedan dobronameran savet za gradske vlasti. Ostvarili bi velike uštede ako bi umesto onemogućavanja građana da se slobodno kreću – kao u varšavskom getu – izgradili zid. Poslužio bi svrsi a manje koštao.

Autor je novinar

Povezani tekstovi