Potvrda očekivanog

Sad je sasvim jasno da je Moskva odlučna u tome da cevi tog gasovoda postavi kroz Srbiju jer joj je to isplativo ekonomski, ali i politički. Takođe, generalni direktor Javnog preduzeća Srbijagas Dušan Bajatović tvrdi da je sa Rusima postignut dogovor da kapacitet Južnog toka kroz Srbiju iznosi 20 milijardi kubnih metara gasa godišnje.

Eksperti za energetiku tvrde da je, ako tako zaista i bude, to odlično za Srbiju koja će pored toga što će definitivno obezbediti redovno snabdevanje „plavim energentom“ uspeti da inkasira i veća sredstva od tranzita kroz našu zemlju. Međutim, eksperti za energetiku upozoravaju da ne treba „leteti pred rudu“ jer Studija izvodljivosti izgradnje Južnog toka još uvek nije izrađena. Tek kada Studija izvodljivosti bude gotova, a to će biti u septembru, pouzdano će se znati koliki će kapacitet Juznog toka biti kroz Srbiju. To zavisi, kažu eksperti, od više faktora, kao što je broj krajnjih korisnika „plavog energenta“ o čemu će konačan dogovor postići ruska i italijanska strana ali i količine gasa koju je Gasprom u mogućnosti da obezbedi. Stručnjaci za energetiku upozoravaju i na podatak da Moskva još nije načisto koji je projekat prioritet u njenoj geostrateškoj energetskoj politici. Prema nekim informacijama, Rusi još vagaju da li će njihov centralni energetski projekat biti Severni ili Južni tok. Međutim, i ako ima razloga za oprez, nema mesta panici. Ostaje žal što nije postojala jasna pregovaračka strategija srpske strane. Da jeste, upućeni kažu da bi bila ostvarena bolja cena za NIS, obezbeđena veća sredstva za njegovu modernizaciju, i što je najvažnije obezbeđen ravnopravan odnos u vlasništvu nad kompanijom za izgradnju i upravljanje Južnim tokom. Stručnjaci podsećaju da je Srbija jedina zemlja koja ima manjinski udeo u vlasništvu nad tom kompanijom, dok su drugi uspeli da za sebe obezbede povoljniji angažman i sa Gaspromom potpišu ugovor koji im omogućava da budu ravnopravni vlasnici. Jedna od primedbi koja se takođe može uputiti na adresu srpskog pregovaračkog tima je i ta da će sedište zajedničke kompanije za upravljanje Južnim tokom biti van teritorije naše zemlje, tačnije u Švajcarskoj, čime Srbija neće biti u mogućnosti da naplaćuje poreze i druge dažbine toj kompaniji već će to raditi neko drugi.