Pravo sudstvo, posvećeni sudija i pravedno suđenje 1Foto: Medija centar

1. U sud se ide po pravdu, a ona se može dobiti samo ako sudstvo svoju vlast vrši nezavisno, na osnovu Ustava, zakona i drugih propisa.

Sudstvo jedino tako može biti garant vladavine prava u ukupnoj državnoj vlasti koju deli sa organima zakonodavne i izvršne vlasti. Srbija, nažalost, i dalje funkcioniše po Brozovoj matrici jedinstva vlasti, samo što je raniju ulogu Saveza komunista preuzela izvršna vlast. Ona je zakonodavnu vlast svela na servis za usvajanje njenih zakonskih predloga po hitnom postupku i bez parlamentarne rasprave, dok sudstvo drži u kompleksu niže vrednosti bez snage i kuraži, osim pojedinačnih izuzetaka, da se odupre političkim pritiscima i uticajima.

Ustavna nezavisnost sudstva ima dve dimenzije – institucionalnu i personalnu. Institucionalna se ogleda u samostalnosti sudstva prema organima zakonodavne i izvršne vlasti, kao i svim drugim organima, organizacijama, službama i pravnim subjektima. Personalna se ogleda u slobodi sudija da sude na osnovu sopstvene ocene činjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, pretnji ili intervencija ma od koga i bilo iz kojih razloga.

2. Sudijom ne mogu upravljati: ni vladari ni poglavari, ni poslanici ni ministri, ni šefovi država ili partija, ni vojska ni policija, ni klanovi ni lobiji, ni kumovi ni prijatelji, ni ljubavnici ni ljubavnice…, niko osim njegove vlastite savesti.

Dok je za obavljanje mnogih javnih poslova dovoljna i rutina, sudijski poziv traži i čudesnu moć rasuđivanja, jer sudija odlučuje: o životu i smrti, slobodi i neslobodi, istini i laži, sreći ili nesreći, svojini i imovini, zakonitosti i nezakonitosti, ustavnosti i neustavnosti, dakle, o najznačajnijim ljudskim pravima, vrednostima i dobrima. Stoga, „tog živog pravednika“, „umetnika zakona“ i „inženjera prava“, kako su sudiju sve nazivali, ne sme da postoji nikakav autoritet osim pravne norme i pravde. Zato se tim pozivom može baviti samo „posvećeni sudija koji ima snagu i hrabrost da se služi sopstvenim razumom, bez vođstva drugih“, kako bi rekao Kant.

Posvećeni sudija je ličnost od integriteta. Nije omiljen, ali je poštovan, njega ne tapšu već uvažavaju, a i zaobilaze kad traže podobnog da obavi zadatak dnevne politike. On se pridržava zakletve koja glasi: „Zaklinjem se svojom čašću da ću svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi.“ A poštuje i Kodeks sudijske etike, čiji kanoni nalažu da bude: nezavisan, pravedan, profesionalan, slobodan, hrabar, doličan, nepodmitljiv, posvećen i odan pozivu.

Bojažljivog i poslušnog sudiju ne cene ni građani, ni javnost, ni oni koji su ga takvim učinili. Njega se sete samo kad zatreba, a nakon „upotrebe“ opet ga vraćaju u poslednje redove javnog života pošto ga, ako se sete, potapšu po ramenima.

Zbog svega rečenog, od sudija se očekuje: da služi pravu i pravdi a ne dnevnoj politici, da služi vladavini prava a ne vladavini ljudi i da brani istinu od nosilaca vlasti a ne nosioce vlasti od istine.

3. Suđenje se, po članu 142 stav 2 Ustava, vrši na osnovu propisa, ali i tada i kad stvarnost nije pod punom kontrolom propisa, sud mora biti pravičan jer to predviđa i član 32 stav 1 Ustava.

Kad propisi postoje, sud postupa pravično ako svakom prizna ono što mu pripada: u jednakom postupanju sa jednakim stvarima (komutativna pravda), u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti (distributivna pravda) i u postupanju prema drugome, kao i prema sebi (etička pravda). Ovako je pravdu pre više od dva milenijuma razumeo i Aristotel.

Kad stvarnost nije pod punom kontrolom propisa – nekad što propisa nema, nekad što nije dovoljno jasan, nekad što je izgubio smisao, nekad što bi njegova primena vodila zloupotrebi – sud tada pravni poredak mora da uspostavi uz pomoć pravičnosti. A pravično suđenje „nikako ne znači proizvoljno suđenje po ličnim i subjektivnim merilima sudije“(…) već po „objektivnim, racionalnim i društvenim kriterijumima kao što su: ideja jednakosti i jednakog postupanja, ideja normalnog i razumnog, vladajuća društvena merila vrednosti, objektivan društveni interes“(…). „Reći samo – pravično je, nije dovoljno.

Potrebno je još da se pravičnost opravda bližim, konkretnim, logičnim i realnim društvenim razlogom, zasnovanim na pravdi kojom se nadahnjuje i sâmo pravo.“ Ovako je o tome pisao prof. dr Božidar S. Marković, a niko u Srbiji nije bolje od njega rasuđivao o pravdi i pravičnom suđenju.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.