Predsednik je ostao potpuno go, više nema ni peškir oko pasa: Dnevnik dr Branimira Jovančićevića

Petak 14. mart

Čudna je atmosfera na Fakultetu. Studenti su potpuno preuzeli kontrolu nad zgradom. Mi, profesori, se osećamo kao gosti. Zvuči neobično ako se ima u vidu da sam u zgradu Prirodno-matematičkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu prvi put ušao daleke 1980. godine. Student hemije, asistent, zatim docent, vanredni profesor, i od 2003. godine redovni profesor. Duže od dve decenije šef Katedre za primenjenu hemiju. Toliko toga je stalo u ovih bezmalo pola veka. Jedna baš puna univerzitetska karijera, pa sve do nekih godinu i po dana do penzionisanja.

Interesantno, dobro se osećam pod studentskom „vlašću“. Nema sujete. Valjda zbog toga što se nadam da će nam baš ti studenti doneti nešto što mi nismo uspeli u decenijama iza nas. Znam da su to prevelika očekivanja, međutim, sve ono što su uradili u poslednja četiri meseca pruža optimizam. Znam da oni nemaju znanja i iskustva koja mi stariji imamo. Oni imaju neka druga znanja. Čini mi se da su ta njihova za ovaj istorijski trenutak važnija.

Dolaze nam gosti, studenti hemije i srodnih prirodnih nauka iz cele Srbije. Očistili smo zgradu, postavili ležaje u svim većim prostorija. Hrane ima u izobilju. Da se okrepe, da se odmore. Jer sutra je taj dugoočekivan 15. mart. Videćemo sutra da li je to početak ili kraj nečega. A može da bude i jedno i drugo.

Subota 15. mart

Kako opisati epski dan u nekoliko rečenica?
Sa suprugom sam otišao na Fakultet rano ujutru, da bih izbegao gužvu i da bih konačno započeo taj dan. Zebnja, pomalo strah, ogromno uzbuđenje, ima i zadovoljstva. Ali i velika nada. Siguran da će se na ulice Beograda izliti ogroman broj revoltiranih, ali ponosnih građana Srbije. Međutim, nisam imao ideju na koji način to sve pretočiti i u eksplicitnu političku pobedu. Idemo u miran protest, a diktator taj jezik ne razume. Istina, kruni se polako. Ali, mi bismo voleli brže. Jer, agonija traje već trinaest godina.

Studenti doručkuju, zaposleni na fakultetu, i nastavnici, tehničari, adminstrativci, svi kao jedan, oko njih. Profesorke sa preko hiljadu citata u svetskim časopisima, i Hiršovim indeksima preko 20, opasane kuhinjskim keceljama poslužuju studentima doručak, prinose pune i sklanjaju prazne tanjire i šerpe. Mnoge su i same kuvale i mesile za ovu priliku. Nestvarna slika.

Stigli su nam i vojni veterani. Da nas štite. Ulivaju poverenje i daju sigurnost. Jer, nismo mi kukavice, hrabri smo. I tu sam negde na oko sto kilograma. Ali ja sam se poslednji put potukao u osmom razredu osnovne škole. Deo sam grupe za obezbeđenje studenata.

Naša grupa studenata i nastavnika prirodnjaka brojala je skoro hiljadu. Izašla je uz pokliče „pumpaj“ oko tri sata posle podne. Od zgrade Hemijskog fakulteta sa Studentskog trga smo se probijali do Terazija duže od dva sata. Dalje nismo mogli. Kišu nismo ni primećivali. Ostali smo do predveče. Ideja je bila da se vratimo posle kraćeg odmora. Međutim, studenti su obnarodovali da je protest završen, jer su neki huligani započeli incidente.

Zadovoljni, ili razočarani? Kažu da smo na ulicama Beograda imali možda i milion građana željnih slobode i pravde. Ostali su mirni i dostojanstveni, iako u sebi nose ogromnu želju za promenom. U tome i jeste veličina učesnika protesta. Tada sam shvatio da 15. marta nemamo ni kraj, a ni početak nečega. Gandijevska borba se nastavlja. Prosto ne može da se zaustavi.

Nedelja 16. mart

Na političkim mitinzima sam od početka devedesetih godina. Bilo ih je na stotine. Ali, ovaj jučerašnji je najveći do sada. Potpuno je nevažno da li je bilo 400 hiljada učesnika ili ceo milion. Ogromno je i jedno i drugo. Prirodno, cela nedelja, 16, mart, dan posle, protekla je u razmišljanjima o njemu.

Koliko puta sam u toku dana bio pomalo razočaran što politički nismo postigli više. Ali, i ko zna koliko puta sam imao osećaj zadovoljstva što smo vlast potpuno ogolili. Predsednik je potpuno delegitimizovan. Ostao je potpuno go. Više nema ni peškir oko pasa. Samo čaura običnog diktatora.

Dok sam čistio dvorište ispred zgrade, prilazile su mi komšije. Znaju da sam profesor, ali i da sam potpredsednik Demokratske stranke. Odlična meta za radoznali komšiluk. Bez izuzetka su sada već dovoljno hrabri da sa mnom otvoreno razgovaraju, podržavajući studente, profesore, prošireni rektorski kolegijum i izjave rektora, zadovoljni što se u poslednjem momentu oglasila i Akademija. Ali nema reči hvale za patrijarha. Ima i uvreda. Predsednika niko više i ne pominju. Jer, „on nije nadležan“.

Za zvučnu bombu im kažem da je to fizički fenomen, da nema mnogo veze sa hemijom i da sam zvao neke moje kolege koji su bliži toj problematici da mi ga objasne. Nije smrtonosno, ali ostavlja ozbiljne posledice. Da li je moguće da su institucije napale svoje studente i građane podmuklo i neljudski? Do sada svojim nečinjenjem, a sada činjenjem – zabranjenim i opasnim oružjem. Istragu vodi ministar policije, valjda zbog toga da se nikada i ne završi.
Subotnjim protestom je ipak postignuto puno. Međutim, posao nije dovršen. Zato sa nestrpljenjem čekam sledeći studentski potez.

Ponedeljak 17. mart

Rano ujutru ulazim na Fakultet. Zgrada očišćena, nema studenata, nema mnogo ni profesora, a ni nenastavnog osoblja. U 11.52 ispred Rektorata nas je ipak bilo podosta. Nedostaju studenti. Ali, razmišljam, opravdano. Odmaraju se posle toliko događaja i posle toliko pozitivnih, ali i onih negativnih psiholoških udara.

Moj predsednik stranke je u 11 sati imao konferenciju za štampu posvećenu zvučnoj bombi i podnošenju krivične prijave protiv nadležnih. Dobar politički potez. Međutim, tehnički pripremljen na brzinu. Bez fizičara koji bi građanima teorijski objasnili efekat, i bez svedočenja članova stranke koji su neposredno bili izloženi udaru. A, i jednih i drugih ima u stranci.

Uprava Fakulteta se zahvaljuje svima na odličnoj organizaciji prijema studenata tokom protesta. Sve je zaista bilo na izuzetno visokom nivou. Stvarno možemo kad hoćemo. Žao mi samo hrane koja nije pojedena. Baš je dosta ostalo.

Tragedija u Makedoniji ledi krv u žilama. Balkanska korupcija ubila je još na desetine nedužnih građana. Žal za mladim ljudima, i bes zbog korumpiranih lokalnih makedonskih vlasti. Sve to lično jako teško preživljavam. Slab sam na Makedonce. Možda i zbog toga što su i moj otac i otac moje supruge rodom iz Makedonije.

Ipak, ceo dan dominira osećaj besa i revolta koji proizvodi diktator sa svojim podanicima sa svojim besmislenim i, moram da kažem, budalastim izjavama.

Utorak 18. mart

Potpuno je prirodno što je najvećim delom i ovaj dan protekao u znaku uzavrele politike. Saradnici rade svoje eksperimente u laboratoriji, nevezano od studentske nastave, razgovaramo i o tome. Ali, sve je to iz onih plićih moždanih delova. Šta će biti sa studentima, sa blokadama, hoćemo li konačno probušiti naduvanu vlastodržačku loptu? Jeste ona sada manja, ali nikako da otvorimo onaj glavni ventil. Čini mi se da su u ovom trenutku to značajnije teme.

Dan žalosti je zbog nastradale makedonske mladosti. Neverovatno je da je diktator sa svojom svitom odlučio da i jednu takvu tragediju iskoristi za ličnu promociju. Kako je ta njegova poseta bolničkim sobama u kojima leže životno ugroženi pacijenti bila degutantna! Ništa manje ljigavo nisu izgledali ni novinari i snimatelji njegovih tabloida i poltronskih televizija.

Ali, u ovom danu je i skupštinski odbor za bezbednost. Tajni i javni srpski policajci su se vrlo nespretno pravdali da nisu oni emitovali nikakvu zvučnu bombu. Po principu „nisam ja majke mi“. Tek će da pozovu FBI. Pa tako ćemo malo da sačekamo da vodeća svetska bezbednosna agencija utvrdi šta se dogodilo. Sve je to bilo dosta neubedljivo, posebno pred argumentovanim optužbama opozicionih političara. Žao mi je što zbog „štrajka“ poslaničkog kluba moje stranke tom sastanku nije prisustvovao i moj predsednik. To je teren na kome se on odlično snalazi.

Sreda 19. mart

Ministarka obrazovanja i diktator su nam zapretili da ćemo ostati bez plata, a možda i bez radnih mesta, ako ne započnemo sa nastavom. Opet samo pretnje i pritisak. Pokušavaju da nas vrate u stanje straha i apatije. Time pokazuju da i dalje ne shvataju studente dovoljno ozbiljno. Naime, o tome samo oni odlučuju. Mi, profesori, ne možemo uopšte da na to utičemo. Jedini krivac za blokadu nastave na srpskim univerzitetima je vlast koja ne želi da ispuni zahteve studenata.
Pitam se kako im zvuči večernja buka koja se čuje iz više beogradskih naselja?

Ministar policije je u samo par dana izrekao nekoliko kontroverzi u vezi zvučne bombe. A onda je odlučio da bude malo i ličan i da se požali na svoje zdravlje, na svoj dijabetes i na sve teškoće koje ga prate poslednjih dana. Možda bi bilo dobro da se gospodin ministar povuče iz politike. Nek to bude zbog umora, nikako zbog narušenog zdravlja. To nikome ne želim.

Međutim, da li je sve baš tako? NJegov partijski kolega je, gostujući na N1 televiziji uoči protesta, hrabro izrazio naklonost prema studentima. Skoro da sam se obradovao. Ali samo na prvo slušanje. A onda sam stavio prst na čelo i pomislio: da to možda nije bilo zarad podizanja pozicione lestvice unutar vladajuće koalicije, ako se bude išlo na formiranje nove Vlade? Možda i premijerskog mesta za sebe ili za svog predsednika stranke, iako narušenog zdravlja. Možda bi ga premijersko mesto izlečilo.

Četvrtak 20. mart

Još jedan nepromišljen potez ministarke prosvete u ostavci. Prvo je uputila pismo kojim preti da će nam smanjiti ili uskratiti plate. Zatim je uputila pismo kojim preti da će nam dati otkaze. Pošto je shvatila da ne može da uradi niti jedno niti drugo, danas šalje treće po redu pismo. U njemu su elementi pretnji da će na fakultete srpskih univerziteta ući policija. Zaboravila je da je i to na osnovama zakonski definisanih univerzitetskih sloboda, takođe nemoguće. Sem toga ne znam šta bi se time postiglo. Da li bi onda policajci seli u veliki hemijski amfiteatar da slušaju predavanje o strukturnim i stereohemijskim promenama policikličnih alkana tipa sterana i terpana u naftama. Ili možda predavanje o cepanju d-orbitala u oktoedarskom polju.

Studenti su saterali vlast u ćorsokak. A šta drugo i očekivati u borbi onog najboljeg i najpametnijeg dela jednog društva i korumpirane Vlade u ostavci. Predsednika ne pominjem. Jer, „on nije nadležan“.

Autor je profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i
potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.