Problemi „našeg“ Jana Palaha

Sve do juče oni koji su ga poznavali bili su ubeđeni da on nije osoba koja bi pobegla od života. A onda je policija konačno predala njegovim prijateljima oproštajno pismo, u kojem Branči potvrđuje, hladne glave i bez imalo patetike, da se na taj korak odlučio jer „više nije potreban“, ali da veruje da će njegov čin, ma koliko ludo izgledao, nešto pokrenuti i konačno spasiti Suboticu i Srbiju od onoga ka čemu je vode kriminal, korupcija, političari i mafija, koje je on video kao jednu te istu pojavu. (Peščanik, „Otišao i poslednji otporaš, Vesela Laloš, 2010).

Bio je ovo insert iz teksta u kom se autorka pita zašto je svako dete znalo za Jana Palaha i njegov očajnički protest protiv okupacije njegove domovine Čehoslovačke, a zašto se na isti takav tragičan čin protesta „našeg Jana Palaha“ niko ni osvrnuo nije? Da li je svest o dobru i zlu, o tragičnom i plemenitom nestala iz svih nas i nije li to veća opasnost od kriminala? Predmet istraživanja „Da li čuješ? Da li osećaš? – aktivistička borba i mentalno zdravlje“ koje je u sredu predstavljeno u „Prostoru Miljenko Dereta“ upravo je bilo (mentalno) zdravlje onih koji brane druge.

Kako se pojedinci i pojedinke koji/e se bore za političe promene u našoj državi nose sa psihičkim teškoćama? Drugim rečima, kako se aktivisti i aktivistkinje nose sa unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima, i gde je mesto sistema podrške za njih?

Političke promene se u tranzicionim društvima krnje demokratije, obično ne odvijaju pod okriljem institucija već često zahtevaju angažovanje velikog broja ljudi spremnih da traže odgovornost od predstavnika vlasti. S obzirom na to da u zarobljenim državama kakva je Srbija, predstavnici vlasti ostvaruju svoje privatne interese na štetu javnih, aktivizam je značajan način da se postignu određeni politički, socijalni, ekonomski i ekološki ciljevi važni za zajednicu.

Napadi na novinare i novinarke kao i građanske aktiviste i aktivistkinje poslednjih godina su u toj meri učestali da su nažalost postali uobičajeni deo opisa posla aktivista i aktivistkinja zbog čega su institucionalne ali i reakcije javnosti sve slabije. Napadi uglavnom ostaju u sferi verbalnog vređanja, pretnji i pokušaja diskreditacije, pogotovo pokušajem da se dokaže nečija finansijska zavisnost od stranih zemalja i „stranih centara moći“.

Nažalost, u određenom broju slučajeva, napadi su iz sfere verbalnih prešli u polje fizičkih. U najvećem broju slučajeva napadi su dolazili od ekstremno desničarskih organizacija i pojedinaca, i uglavnom su bili motivisani različitim političkim stavovima onih koji pretnje upućuju u odnosu na žrtve kojima su upućene.

Iako je aktivizam dobro poznat koncept u Srbiji, često se previđa kompleksnost kao i posledice ovog fenomena na pojedince/ke koji su angažovani da doprinesu promenama u društvu. Naime, može se reći da aktivizam kanališe energiju kojom pokreće ljude da se bore za boljitak u svojoj lokalnoj zajednici ili na višem društvenom nivou. Ova pokretačka snaga kojom aktivizam odiše, neretko nosi sa sobom i drugu nevidljiviju stranu koja utiče negativno na mentalno zdravlje svih onih koji se entuzijastično bore za određen socijalni cilj.

Uprkos ogromnim pritiscima koje trpi civilno društvo i aktivisti i aktivistkinje, malo pažnje se poklanja njihovom mentalnom zdravlju. Država se trudi da konstantno stvara atmosferu straha, te praktikovanje aktivizma može da nosi dodatni teret, pritisak, nesigurnost i brigu aktivista i aktivistkinja za sebe, svoje bližnje i budućnost. Iako su za mnoge aktivisti i aktivistkinje nosioci suštinskih promena, često se ne uviđa kako bavljenje aktivizmom može da bude izolujući posao kao i to da su neurotski poremećaji tipa depresije i anksioznosti znatno učestaliji ovoj kategoriji stanovništva.

Aktivisti i aktivistkinje ne rade u vakuumu. Pojam aktivizma u svakoj zajednici sa sobom često nosi implicitna uverenja, stavove i osećanja koji zajedno grade javno mnjenje ili narativ o tome šta znači baviti se aktivizmom. Ukoliko javno mnjenje podrazumeva negativan pogled, nipodaštavanje, izopštavanje, „etiketiranje“ i stereotipni pogled na aktivizam, tada govorimo o stigmi bavljenja aktivizmom.

Ovo istraživanje potvrdilo je da postoji velika stigma u našem društvu prema bavljenju aktivizmom koja doprinosi lošijem mentalnom zdravlju upravo ljudi koji istupaju da brane prostor slobode izražavanja, okupljanja i udruživanja. Posledica aktivističkog delovanja u ovakvim okolnostima, usled nedovoljno sredstava za život, sužavanja ulica i prostora na kojima možemo da govorimo, je žrtvovanje zdravlja pa i samog života zarad dubokih uverenja u bolji život.

Istraživanje „Da li čuješ? Da li osećaš? – aktivistička borba i mentalno zdravlje“ je potvrda samosvesti aktivista i aktivistkinja o političkom trenutku u kojem praktikuju aktivizam, ali ono što je bitnije – alat za međusobnu podršku i solidarnost.

Čak 92 odsto aktivista ima bar jednu psihološku teškoću

Čak 92 odsto aktivista i aktivistkinja ima bar jednu psihološku teškoću, pokazuju rezultati istraživanja o mentalnom zdravlju aktivista i aktivistkinja „Da li čuješ? Da li osećaš? – Aktivistička borba i mentalno zdravlje“. Rezultate istraživanja, koje je sprovelo udruženje PIN – Psychosocial Innovation Network u saradnji sa Građanskim inicijativama, predstavile su istraživačice Aurelija Đan i Jana Dimoski, i Dragoslava Barzut iz Građanskih inicijativa.

Kako je rečeno na predstavljanju rezultata, ovo je prvo istraživanje ovakvog tipa u Srbiji, kojim sada „crno na belo imamo vrišteću poruku da se aktivisti/kinje ne osećaju dobro“, te da je potrebna hitna podrška.

Među zabeleženim psihološkim teškoćama, prednjače simptomi sekundarne traumatizacije koje ispoljava čak 83 odsto ispitanika. Zatim, čak 74 odsto ispitanika, ili sedam od deset aktivista, ima simptome depresije. Simptome anksioznosti ispoljava 62 odsto, a izgaranja 41 odsto ispitanika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.