Progon Miškovića bio je populističko divljanje 1Foto: Medija centar

Neverovatno je ali istinito da su veliku vest o konačnoj oslobađajućoj presudi Miroslavu Miškoviću doživeli i oni kojima sudbina i genetika nisu namenile stogodišnji životni vek.

Teško je naslutiti ima li onih koje je ta vest razočarala, ali za dobromisleće, pozitivno orijentisane ljude to je u neku ruku vest veka, informacija koja će im zadugo prizivati osmeh i pričinjavati radost.

Ponajviše će obradovati one koji razumeju odsudnu ulogu i značaj preduzetništva za privredni razvoj i dobrobit celog društva.

Kakvi god da su i koliko god su na raspolaganju privredni resursi, oni su mrtve stvari ako se ne javi pokretačka sila koja će ih mobilisati i ekonomski valorizovati.

Preduzetništvo je izvor životne sile i činilac bez koga nijedan faktor proizvodnje ne može dati svoj očekivani doprinos ekonomskom biću jedne zajednice, pretvarajući amorfne stvari u korisne predmete i, više od svega, sistematski doprinoseći rastu standarda i blagostanja.

Preduzetništvo je eminentno kreativna delatnost: šta može da se oceni kao kreativnije od stvaranja novih proizvodnih jedinica ili transformacije postojećih, sa koncipiranjem jedne potpuno nove organizacije, identifikovanjem za nju neophodnih sastavnih elemenata, njihovim kombinovanjem u celine kakvih u svetu nikad ranije nije bilo i, najzad, pokretanjem te ogromne množine elemenata uz pretvaranje te skupine raznorodnih sastavnica u živu celinu koja produkuje tražene rezultate i stvara novu vrednost.

Verujući ljudi bi rekli da je kreativnost nešto što čoveka približava Bogu, delatnost koja ex nihilo stvarima daje oblik kakav inače ne bi dobile, a omogućava zadovoljavanje ne baš uvek očiglednih ljudskih potreba. Svaka kreativnost impresivna je i zadivljujuća ali ona sadržana u preduzetništvu ima posebnu odliku: daje ono što se – kako se Palma izrazio u trenutku osobene inspiracije – maže na hleb i sipa u traktor.

Mišković je svoj impresivni preduzetnički uzlet ostvario u jednoj sredini tradicionalno odbojnoj prema uspešnim privrednicima i alergičnoj na ljude koji svojom dovitljivošću i zalaganjem ostvare i prikupe izvestan imetak.

Na socijalne psihologe pašće težak zadatak da istraže i identifikuju uzroke tog izopačenog odnosa prema preduzetništvu.

Možda će se ispostaviti da takav stav ima veze sa našom istorijom koja sadrži vekove robovanja pod tuđom silom.

Nema sumnje da je robovanje produkovalo društvene konstelacije u kojima su bogati bili mahom pripadnici ugnjetačke strane populacije.

Veći imetak tada je više stvaran grubom eksploatacijom zasnovanom na sili i prinudi a ne inventivnošću i kreativnim kombinovanjem elemenata u nove celine koje delotvorno stvaraju nove vrednosti.

Bilo kako bilo, odbojnost prema preduzetništvu velika je manjkavost našeg naroda , pa tako i biračkog tela.

U narodu koji nikako da razume da društvo kao celina ne može uspešno da se razvija a da se neki građani ne obogate više no drugi, pri čemu neki čak uspevaju i da akumuliraju znatnija bogatstva, razvojni izgledi su ako ne skučeni a ono osetno manji nego što bi bili bez te opštedruštvene smetnje.

Takvo društvo grubo stavlja negativnu karmu i tamnu auru onima koji jedini mogu da budu garant uspešne ekonomske budućnosti.

Odbojnost prema preduzetništvu uzročnik je jedne krupne strukturne manjkavosti politikolog sistema: na progonu preduzetnika i pretećoj pratećoj retorici (tajkuni, izelice, pljačkaši, vlasnici debelih računa po poreskim rajevima, derikože zbog kojih skapavaju dobri radnici i čestiti ljudi…) ostvaruju se obilni politički poeni, zadobija nekakav ugled borca za radnička i sirotinjska prava i, u krajnjoj liniji, beru glasovi i ostvaruju pobede na izborima.

U najkraćem i sasvim jasno: socijalni stratum koji je razvojno najneophodniji i društveno najkorisniji (p)ostaje zahvalna politička meta, pa ono što je u politici najprofitabilnije za privredu se javlja kao najpogubnije.

Ekonomist bi rekao da je to drastični slučaj negativnih eksternalija u šire definisanom socijalnom sistemu: svoje političke ciljeve zvaničnici najuspešnije ostvaruju udarom na one koji su ekonomski najneophodniji i najkorisniji.

Sledi da je ono što što je dobro i privlačno za političare ubitačno za preduzetnike, štetno po razvoj i tako pogubno i destruktivno po ceo narod.

U ovoj bitnoj dimenziji socijalnih interakcija pragmatično postavljeni političari najveći su neprijatelji opštenarodne dobrobiti i, posebno, kočničari njenog kontinuiranog rasta.

Zatrovani mržnjom prema poslovnom i finansijskom uspehu, građani na izborima podršku daju onima koji im rade o glavi.

U ovom smislu – a reč je o patološki izopačenoj averziji birača prema poslovnim ljudima – slučaj Mišković je doslovno paradigmatičan. Kad je 2012. godine okrnjak Miloševićeve partije izdao svog koalicionog partnera iz DOS-a i ušao u koaliciju sa novoosnovanom Srpskom naprednom (?) strankom, ukazala se prilika za populističko divljanje koje je svoje težište imalo u besomučnom ataku na nakrupniji i najuspešniji poslovni svet.

Tada je iniciran beskrupulozni atak na Miškovića koji je (atak!) tadašnjoj novoformiranoj stranci doneo neviđenu popularnost i odgovarajući politički procvat.

Ne šireći narativ, iz tog početnog poleta izrasla je neviđeno moćna stranka a njen predsednik izrastao je u monumentalnu figuru sa snagom kakva ranije nije zabeležena.

Epilog je povratak u neki oblik vladavine koji podseća na Kneza Miloša: ovo je zemlja sa jednim gospodarom.

Izgleda da je policijski i sudski progon Miškovića, sa patnjom čiju težinu zna samo on, u samom temelju ove neobične državne tvorevine u kojoj poluge moći i upravljački uređaj u rukama drži jedan jedini čovek.

Ovaj slučaj je paradigmatičan ali nije jedini.

Imao sam čast da bude stručni savetnik odbrane za jednog drugog Miroslava: reč je o Miroslavu Živanovu osnivaču i vlasniku nadaleko poznatog i moćnog preduzeća Agroživ. Koristeći sličnu tehnologiju sudskog i policijskog progona, vlast je uništila jedno od najkrupnijih i najuspešnijih preduzeća u prehrambenom sektoru.

Po nedavno dobijenim informacijama, pobijene su i odbačene sve tačke u optužnici osim neke dve manje značajne, a i one su na putu da budu pobijene.

To je još jedan slučaj ogromne ekonomske štete u izvedbi vlasti; neće biti iznenađujuće ako se ispostavi da je i iz tog slučaja neko izvukao političku korist, ali nema sumnje da će i to biti klanje vola za kilu mesa.

Prostor predviđen za ovaj tekst u neku ruku je prebrzo iscrpen.

Neka stoga budu samo naznačena važna pitanja, mogući predmet nekog drugog teksta, koja se u vezi sa ovom temom postavljaju a sva se tiču ogromnih šteta koje politika, idući za svojim partikularnim neekonomskim interesima, nanosi privredi.

Te štete se mogu rasporediti u nekoliko rubrika. Prva klasifikacija štete svrstava u individualne i društvene.

Prva grupa može dalje da se podeli na direktne štete (damnum emergens) kao što su erozija tržišnog položaja Miškovićevih kompanija i nemogućnost korišćenja nekih kapaciteta usled toga što je policijsko-sudski udar na ovaj poslovni sistem poremetio upravljačke procedure i uobičajene procese odlučivanja.

Druga potkategorija u ovoj klasi jeste propuštena dobit u striktnom smislu (lucrum cessans) – zarada koju bi sistem ostvario pod pretpostavkom da nije došlo do fizičkih i finansijskih poremećaja u korišćenju kapaciteta a izostala zbog nemogućnosti da se redovno sklapaju i realizuju novi poslovi.

Mnogo je zanimljivija kategorija društvenih troškova.

To su oni gubici na nivou privrede kao celine koji su nastali usled izostalog razvoja ovog velikog i makroekonomski značajnog sistema.

To su izostala godišnja povećanja bruto domaćeg proizvoda u dugom periodu od nekih desetak godina, izostali dodaci našem izvozu, izostali poduhvati vezani za pokretanje novih projekata i, posebno, izostalo generisanje novih radnih mesta sa natprosečnim zaradama zaposlenih.

U klasi makroekonomskih gubitaka – onih koji se javljaju na nivou privrede kao celine – neke stavke se unekoliko preklapaju i analitičari bi morali da posvete posebnu pažnju eliminisanju duplog zaračunavanja.

Verovatno je najvažnija rubrika u ovoj analizi sve što spada u juridičku i političku odgovornost.

Tu bi se, uz ostalo, moralo ispitati nije li tužilaštvo moglo da zaključi da tužba protiv Miškovića nije pravno zasnovana i nije li moralo da bude jasno da ona na čisto pravnoj osnovi mora da bude izgubljena?

Da li je tužilaštvo sledilo nečiji diktat zanemarujući pravničku logiku, uz svesno ignorisanje imperativa struke?

Važnije od svega, kakvi su politički diktati nametani u ovom komplikovanom procesu, posebno u slučajevima opetovanih pokretanja tužbi nakon što su pobijene tužbe zasnovane na prethodnim osnovama?

Nije li se tu ovaj mučni proces približio jednom obrascu koji je u pravu zabranjen rezolutno i čak tradicionalno, a to je Non bis in idem?

Tu je, najzad, i ono najvažnije: kako su se međusobno uslovljeni politički diktati spajali i uslovljavali idući uz upravljačku hijerarhijsku strukturu i ne pruža li se taj lanac baš do samog vrha?

Ovde bi mnogo pomoglo postavljanje tradicionalnog pitanja Cui prodest?

Dobra radna hipoteza bila bi da je inicijator odgovarajućih zloupotreba onaj koji je iz udara na Miškovića izvukao najveću, u ovom slučaju političku, korist.

Autor je profesor emeritus Alfa univerziteta

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.