Radikalske poglavice u vreme zla

To je taj šešeljizam koji je svoje podanike „zarazio“ pucnjem ispred Narodne skupštine, pošto je prethodno iz skupštine iznet od obezbeđenja.

Njegova pouzdana pratnja bio je Toma Nikolić.

Nalazili su se Nikolići (tata i sin) kao dobrovoljci na ratištu u Slavoniji, oslobađajući srpske krajeve od Borova sela, Vukovara, sve do Karlobaga.

Kako je taj pohod radikala i Slobodana Miloševića i oslobađanje srpskih zemalja prošao, dobro je poznato.

Međutim  Nikolići su dobro prošli, vratili se zdravi i krenuli u mirnodopsko osvajanje političkih i svakih drugih pozicija u Srbiji.

U tome pomogao im je savez sa Slobodanom Miloševićem, kada je došlo do zajedničkog obrazovanja Vlade. Radikali su to svoje učešće u koaliciji žestoko naplatili.

Toma je izabran za potpredsednika Savezne Vlade, Šešelj za potpresednika i kadrovika Vlade R.S, dok su ostali viđeni radikali postali ministri, svih 5.

Najmlađi među njima, Aleksandar Vučić, postao je ministar informisanja sa vrlo konkretnim zadatkom da „zatvori“ sve vrste informisanja koje nisu u skladu sa državnim interesima.

U tom pravcu donet je 1998. godine novi zakon o informisanju, koji je za sva opoziciona glasila bio krajnje rigorozan.

Partijske kese je bilo nemoguće planirati. Na udaru je bila „Naša borba“, „Dnevni telegraf“, te nezaboravni „Evropljanin“ Slavka Ćuruvije, a posebno „Danas“, koji je jedno vreme štampan u Podgorici, ali je plenjen i uništavan u Brodarevu.

To vreme zla za radikalske poglavice bilo je vreme kada su napravili odlične poslove za sebe. Dobili su od Slobodana Miloševića stanove na najboljim lokacijama, pri čemu je Toma Nikolić tražio zamenu stana, pošto je ulica dobila ime po Zoranu Đinđiću.

Toma je bespravno za sebe posebno sagradio besplatno dve kuće na obali Save a u Bajčetini i zamak sa pratećom objektima i crkvom u svom selu.

Dobro su obezbedili i svoje porodice materijalno ali i intelektualno.

Završili su kod Tome Nikolića fakultete po ćoškovima, upotebljive za partijske  potrebe, o daljem širem obrazovanju nije bilo govora do današnjeg dana.

Silno znanje SPS kadrova sticano je na Megatrendu i nekim privatnim fakultetima u Sremskim Karlovcima, Kamenici.

Sa tih fakulteta kadrovi su partijski prebačeni uz značajno materijalno obezbeđenje. Tajkuni su bili opozicija a neki među radikalima i socijalistima.

Radomir Nikolić, gradonačelnik grada Kragujevca partijski proguran, hoće motku za neposlušni narod. Može sebi i pretpostavljenima da postavi pitanje zašto Kragujevac zaostaje od kako je on na toj poziciji.

Dopingovanje grada iz republičkog budžeta nije dovoljno. Potrebno je znati i umeti, imati ljude sposobne za posao a ne poslušnike partijske.

Taj narod kome treba motka, drži drugi kraj motke, a morao bi prethodno biti dobro informisan, da se konsultuje i da odlučuje ne samo preko odbornika, već i preko narodne inicijative, zbora građana i referenduma.

Napravite regulativu za uključivanje naroda u te druge oblike izvan sednice Skupštine.

Postavlja se pitanje šta je sa mesnim zajednicama, koliko su one postale uskogrudost  partijske ćelije, a koliko su organizacije u kojima se rešavaju neposredna pitanja građana.

Tu se mora prevazići partijsko neiskustvo. Dakle lokalna samouprava počinje od mesne zajednice. Treba u tom pravcu koristiti zakon o lokalnoj samoupravi.

Treba shvatiti da je interes tog naroda  mnogo preči od bilo kog  partijskog interesa. Sve se može postići narodnom voljom, a ne motkom za taj narod.

Grad Kragujevac, u kome je Miloš Obrenović doneo Sretenjski ustav, svakako zaslužuje više za svoj narod i Šumadiju.

Autor je bivši savetnik ministra pravde