Rastezanje

Koliko možemo da se rastegnemo, pitanje je koje se tu postavlja. Srpska gimnastika nikada nije bila nešto na ceni, ni u svetu ni kod domaće publike. Decenijama se smatralo da smo najbolji u kolektivnim sportovima, kada jedan tuđi gol zajedno napadamo, a onaj jedan naš zajedno branimo. Aktuelni uspesi tenisera i plivača, uz retke izuzetke ipak treniranih u inostranstvu, u tom kontekstu su eksces. U gimnastici smo sami na gredi, u parteru, takmičimo se sa sobom, sa svojim limitima i borimo se za naklonost sudija. Nova situacija, i za svet i za nas.

Srbija, dakle, prema objašnjenju predsednika Borisa Tadića, hoće da se u svojim međunarodnim odnosima u isto vreme oslanja na četiri stuba – Brisel, Vašington, Moskva, Peking (po azbučnom redosledu). Takođe, ima ambiciju da jača veze s Pokretom nesvrstanih i da gradi „najbolje moguće“ odnose u regionu bivše Jugoslavije. Tu je i strategija uspostavljanja strateških partnerstava, za sada je to dogovoreno s Francuskom, Turskom i Kinom. „Dobri smo“ u isto vreme i s Nemačkom i sa Iranom, hoćemo da prijateljujemo i s Velikom Britanijom i s Libijom. Reklo bi se da, sa zanimljivim izuzetkom Albanije (susedna zemlja, s kojom nam se prepliću brojni politički i ekonomski interesi, ali zato imamo najblaže rečeno odnose međusobnog ignorisanja), Srbija pokušava da što bliže sarađuje sa svakim delom zemaljske kugle. I to ima svoju logiku, svoj smisao, sve dok diplomatska akrobatika daje rezultate u sva tri željena pravca – što brže članstvo u EU, blokada nezavisnosti Kosova i jačanje ekonomije. Dakle, ukoliko su efekti u interesu građana Srbije.

Mala zemlja poput naše treba, a možda i mora, da traži saveznike gde god ih je moguće pronaći, posebno u uslovima svetske ekonomske krize koja je zaobišla dobar broj zemalja Afrike i Azije, na čijim tržištima srpske kompanije donekle mogu biti konkurentne. Ukoliko krupni biznis iz Kine, Rusije ili Turske želi da ulaže u siromašni Priboj, Leskovac ili Kraljevo čemu ga kočiti zarad neizvesnog interesovanja neke zapadnjačke firme. Takva je, uostalom, i logika slobodnog tržišta. Šta, međutim, raditi ukoliko se interesi nekog od srpskih „međunarodnih stubova“ i „strateških partnera“ sukobe oko pitanja koja se ne baziraju na suvim brojkama. Kakve diplomatske egzibicije praviti i u isto vreme svojim ponašanjem zadovoljiti i Peking i Vašington, i Moskvu i Brisel. U prevodu, kako dobiti što više, a dati što manje. I pri tom nikada ne ispustiti iz vida da je članstvo u EU prvi strateški cilj spoljne politike Srbije i jedini izvesni put za bolji život građana i generacija koje dolaze.