Repriza kosovskog sloma - duga noć u Srbiji 1Foto: Medija centar

Kosovski problem predstavlja danas, kao i dugo unazad a verovatno i zadugo ubuduće, teško opterećenje naše politike, privrede, životnog standarda i mnogo toga što u društvenom životu ima makar i delimičan značaj.

On je trajna preokupacija u tekućim raspravama, u naučnim razmatranjima, crkvenim krugovima i u razmišljanjima profesionalnih političkih analitičara.

Malo je u nas obrazovanih i upućenih posmatrača koji nisu na ovaj ili onaj način izricali i često razvijali svoje ideje o Kosovu. Uglavnom su bezuspešno tragali za rešenjima koja bi bila povoljna za Srbiju.

Nije iznenađujuće što su, jednostrano preokupirani usko usredsređenim nacionalnim interesom ostajali predvidivo i redovno bez odgovora na to politički preopterećeno pitanje.

Zaprepašćujuća je i doista porazna činjenica da – koliko sećanje može da posluži – niko nije sa potrebnom jasnoćom ustanovio da za nas kosovski problem u stvari i nema rešenja na kakvo pretendujemo, nema bar takvog koje bi se uklopilo u naše naglašeno romantične nacionalne aspiracije.

Dosad sam objavio najmanje tri članka u kojima sam, onoliko jasno koliko je bilo u mojoj moći, nastojao da pokažem da za reinkorporiranje Kosova u Srbiju nemamo nikakvih izgleda, a kad bi se to vraćanje Kosova u sastav matice nekim mirakulaznim obrtom i dogodilo – bila bi to katastrofa za Srbiju.

Razlog tome je u jednostavnoj činjenici da Srbija nema snage da proguta i svari tako krupan, opor i žilav zalogaj. Nezamisliva je Skupština Srbije u kojoj bi u njen normalan rad bila uključena petina kosovskih Albanaca u svojstvu narodnih poslanika.

Nadalje, ako bi se na našu aktuelnu sirotinjsku bedu nadodala još veća beda kosovskog naroda, Srbija bi po kratkom postupku bila potopljena, egzodus mladih u inostranstvo bio bi još obilniji i pogubniji, a ne bi trebalo dugo čekati na trenutak u kome će mladi albanski intelektualci, verovatno neomarksističke orijentacije, nastupiti sa teorijama o kosovskoj ljutoj sirotinji kao posledici beskrupulozne srpske eksploatacije.

Ne bi trebalo dugo čekati ni ni na momenat ponovnog aktiviranja nekakvog separatistički usmerenog kosovskog oslobodilačkog pokreta koji bi verovatno bio uspešan kao što je bio uspešan i onaj prethodni iz poslednje decenije minulog stoleća.

Kosovo je bivalo i ostajalo, i to na različite načine, velika nesreća za srpski narod.

Specifičan aktuelni oblik te nesreće jeste jedna opštenarodna zabluda, monumentalno ogrešenje o neke istine koje bi same po sebi morale da budu očigledne.

To je ono je ono što je upravo navedeno – da Kosovo neće moći da se vrati u Srbiju, a kad bi se i vratilo, to bi Srbiju urušilo do neprepoznatljivosti.

Svrha ovoga teksta jeste da elementarnu istinu o nepovratno odvojenom Kosovu predstavi na što bolje argumentovan, što jednostavniji i što razumljiviji način.

Tekst nastaje u znaku želje da se naša politika konačno okane nastojanja i delanja da se „sačuva“ Kosovo, te da se formuliše poruka da svaki onaj koji sebi postavlja nemoguće i neostvarive ciljeve sam sebe unapred i neizbežno osuđuje na neuspeh.

Kosovo je otcepljeno od Srbije u jednom očigledno izgubljenom ratnom sukobu.

Nikakva ekvilibristika u tumačenju Rezolucije 1244 ne može osporiti, još manje pobiti tu elementarnu činjenicu.

Taj rat je okončan bombardovanjem iz 1999. godine, pri čemu je on, kako efektno reče jedan moj prijatelj, podsećao na početne sukobe u Americi gde su se Indijanci sa lukom i strelom suprotstavljali belim doseljenicima naoružanim vatrenim oružjem.

Kad smo konstatovali da dalje trpljenje bombardovanja nigde ne vodi, potpisan je Kumanovski sporazum za koji još niko nije našao snage da ga nazove pravim imenom, a to je kapitulacija.

Šta je nego kapitulacija kad se jedna strana potpuno povuče, sve sa celom vojskom, policijom i pratećom logistikom, sa teritorije na kojoj se ratovalo, a tu teritoriju čvrsto zaposedne protivnička strana?!

Izgubljeni ratovi plaćaju se po pravilu izgubljenim teritorijama.

Kako bi i zašto istorija od nas pravila nekakav izuzetak?

Izgleda da u istoriji nije zabeležen slučaj da se ratom izgubljena teritorija povrati mirnim, diplomatskim sredstvima.

Morali bismo da se latimo rata da bismo vratili Kosovo.

No, Amerikanci su na Kosovu izgradili Bondstil, jednu od svojih najvećih baza u Evropi, pa bismo morali da zaratimo protiv njih.

Za slučaj da se pojavi opasnost da ih nadvladamo, tu su i druge članice NATO pakta da Amerikancima priskoče u pomoć budući da smo tim članicama okruženi sa svih strana osim jedne.

Kome god je jasno da u eventualnom ratu ne bismo mogli da pobedimo Amerikance, pa još podržane članicama NATO-a kao saveznicima, morao bi iz osnova da promeni, u stvari da preokrene, svoje razmišljanje o Kosovu.

Kosovo je i ovako veliki teret za Srbiju.

Prvo, ono mnogo košta ovu zaostalu i ubogu zemlju.

Drugo, veze sa Kosovom stvaraju osnovu na kojoj burno i bujno rastu nelegalne aktivnosti; dokazano je da je ono za mafiju pravi Eldorado, a to je kamen o vratu i kosovskoj privredi i privredi centralne Srbije.

Treće, osim što arči znatan novac na Kosovo, beogradska politika potpuno je nemoćna da utiče na politiku kosovske vlasti u mogućem pokušaju da tu politiku učini povoljnijom po kosovske Srbe.

Treba se setiti da jedan broj beogradskih zvaničnika, uključujući i predsednika Republike, nije mogao ni da ode na Kosovo kad su kosovske vlasti odlučile da takav odlazak zabrane.

Mnogo je svežiji a možda i upečatljiviji primer kada je za kosovske Srbe nedavno zabranjeno održavanje parlamentarnih i predsedničkih izbora na Kosovu.

Uopšte, zaludni su svi pokušaji da se u susednim zemljama gde žive Srbi njihov položaj olakša tako što će se u tim zemljama uticati na politiku prema srpskom življu.

Četvrto, pokušaji Beograda da kroz uticaje na politiku susednih zemalja prema Srbima olakša njihov položaj ne samo što su neuspešni nego su i štetni.

Zbog takvih posezanja Srbi na Kosovu i u Hrvatskoj doživljavaju se u očima tih država i njihovog stanovništva kao delovanje koje srpsku manjinu pretvara u stranu agenturu jedne neprijateljske zemlje.

To je najgore što iko tim Srbima može da pričini. Nepoverenje, pa i mržnja lokalnih Albanaca, Hrvata… strašan su teret i velika pretnja za te Srbe van Srbije.

To je veoma dobro shvatio lucidni M. Pupovac i u jednoj oštroj i vanredno argumentovanoj lekciji upućenoj Beogradu poručio našoj vlasti da Srbe u Hrvatskoj ostavi na miru i prepusti im da svoje odnose sa Hrvatima uređuju sami.

Jer, uticaj Beograda je crvena marama za hrvatski režim.

Kako to obično biva, vlast je indoktrinirala i u političkom smislu faktički zavela ceo srpski narod.

Učvrstilo se uverenje da je Kosovo „naše“ i da je odlučnost da se „odbrani“ jedan naš sveti istorijski zavet.

Kako, međutim, braniti nešto što ti je već oduzeto i gde ni predsednik države ne može da ode kad i ako to poželi?

Kosovo je zatrovalo naš politički ambijent.

Na najnovijim izborima nastupilo je sijaset kojekakvih stranaka i strančica – prava politička pleva! – a nije bilo nijedne koja bi zastupala razuman stav o Kosovu.

Sve je to bio sami goli rodoljubac (neka mi oprosti Sterija) i svi se kobajagi odlučno opredeljuju za „plemenitu“ misiju odbrane Kosova.

Teško je poverovati da većina od njih nije sagledala elementarne istine koje se obrazlažu u ovom tekstu.

A to je da od Kosova nema ništa sve dok je tamo ona ogromna baza, dok smo skoro sa svih strana opkoljeni članicama NATO-a i dok su našom naopakom politikom bezmalo svi kosovski Albanci zadojeni nepremostivom averzijom prema samoj pomisli o nekakvom vraćanju u sastav države Srbije.

A to znači da vodeća politička elita u odnosu biračko telo, tj. prost puk, nastupa posve neiskreno, manipulišući sa parolama za koje zna de su bez veze sa stvarnošću.

Kakvu sudbinu ima narod čija se politička vođstva tako ponašaju?

Jasno je, naravno, da Srbima nikako ne odgovara status manjine na Kosovu, kao što i Albanci nipošto ne pristaju da ponovo postanu manjina u Srbiji.

Izgleda da nema rešenja prihvatljivog za obe strane i da je suđeno da jedna od tih grupa postane nevoljna manjina.

Neka svako odvagne sam za sebe da li je veća šteta da se to dogodi Srbima, kojih je na Kosovu preostalo oko 150.000, ili Albancima kojih je tamo nekih 800.000.

Autor je profesor emeritus Alfa univerziteta

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.