Revolucija ili evolucija Vučića

Ovaj režim počiva na nekoliko čvrstih temelja, od kojih je najvažniji podrška većine stanovništva. S druge strane, često se pravi paralela sa padom Miloševića.

Neosporna je činjenica da je opozicija u Srbiji imala veliku podršku velikih sila sa Zapada i bitno pomogla obaranju Miloševićevog režima.

Od trenutka kada je on bio optužen kao ratni zločinac, naglo je opala narodna podrška i njegov pad je bio neminovan. Danas se postavlja pitanje o mogućem uticaju Zapada na rušenje Vučićeve vlasti. U vezi s tim, treba istaći da analogija sa Miloševićem nema osnova.

Pre svega, velike sile ni sa Istoka, ni sa Zapada nemaju za sada nikakav interes za obaranje Vučića. Naprotiv, čini se da je njihov interes upravo suprotan, jer im on savršeno odgovara.

Doduše, verovatno im malo smeta njegovo odugovlačenje sa priznanjem nezavisnosti Kosova, ali se njima mnogo i ne žuri, jer znaju kako će se okončati taj problem.

Najveća razlika između Miloševića i Vučića se odnosi na odnos Srbije prema susedima.

Milošević je vodio brutalnu ratnu politiku, koja je obuhvatila sve zemlje regiona. Sigurno je on želeo da sačuva bivšu SFRJ, ali na način koji civilizovani svet nije mogao da prihvati. Iskreno se zalagao za opstanak Kosova, kao „srca Srbije“, pri čemu nije štedeo kosovsko stanovništvo. Zapad je to proglasio za genocid i krenuo u obračun, pri čemu nije štedeo srpsko stanovništvo.

Ne treba zaboraviti da je i Vučić imao tada svoju ulogu, kada je bio najglasniji ratni huškač u regionu.

Zapad je tu njegovu ulogu potisnuo u drugi plan, jer mu sada više odgovara Vučić u ulozi mirovnjaka.

Međutim, treba imati u vidu da zapadno javno mnjenje mema tako kratko pamćenje kao srpski narod, tako da se u svakom trenutku može aktivirati Vučićeva prošlost. Velike sile veoma dobro znaju situaciju u Srbiji i beskrupuloznu autoritarnu Vučićevu vlast.

Dobro im je poznato gušenje demokratije i obračun sa političkim protivnicima. Ali, u paraleli između Miloševića i Vučića postoji jedna fundamentalna razlika: Milošević se obračunavao sa tuđim narodima – Hrvatima, Bošnjacima i Albancima, dok se Vučić obračunava sa sopstvenim narodom. Zašto bi mu Zapad to zamerio, naročito ako se ima u vidu on uživa podršku većine srpskog stanovništva?

Računajući na podršku velikih sila i legitimitet koji mu daju narodne mase, Vučić se oseća potpuno sigurnim. Pravi planove za dalju budućnost, hvali se svojim kontaktima sa najvećim svetskim državnicima. Da li išta u ovom trenutku može pokolebati njegovu samouverenost i njegov optimizam?

Ako je sada potpuno jasno da opozicija ne može računati na podršku zapadnih sila, da li otpor ima ikakvog smisla? Odgovor bi bio pozitivan samo u slučaju jačanja unutrašnjeg otpora u Srbiji. U vezi s tim, treba podsetiti na nedavnu izjavu Norbert Bekman-Dirkesa, direktora Fondacije Konrad Adenauer „Svaki narod samo sam može da se oslobodi“, (kako je preneto u Danasu).

Da li se takav stav može potvrditi i u slučaju Srbije?

Kakve su mogućnosti promene političkog režima u Srbiji, bez uticaja spoljnih faktora? Prva mogućnost bi bila u slučaju potpune promene Vučićeve politike i njegovog odnosa prema opoziciji. Drugim rečima, može se zamisliti postepena evolucija ovog režima ka demokratiji, tako da Srbija postane normalna zemlja, na evropskom civilizacijskom nivou.

Druga mogućnost bi se odnosila na gubljenje legitimiteta Vučićeve vlasti, tako da ostane bez podrške većine stanovništva. Treća mogućnost bi bila najekstremnija, jer bi podrazumevala nasilno obaranje ovog režima, uz pomoć masovnih demonstracija (kao 5. oktobra 2000. godine).

Može se zaključiti da prva mogućnost podrazumeva političku evoluciju, a treća političku revoluciju. Nažalost, nijedna od od pomenutih alternativa u ovom trenutku nije realna. Imajući u vidu Vučićev mentalni sklop i njegovu ekstremnu isključivost i netoleranciju, ne može se ni zamisliti neki razumni kompromis sa političkim protivnicima.

Zar bi bilo moguće da on svoj prostački vokabular u komunikaciji sa opozicijom zameni normalnim političkim dijalogom?

Druga mogućnost bi se mogla ostvariti u slučaju „političkog sazrevanja“ narodnih masa, tako da postanu otporne na Vučićeve manipulacije i bezočne laži. Za ovu alternativu bi bilo neophodno otvaranje medija, čime bi se pružila prilika da se obmanama SNS-a suprotstave razumni argumenti i realna slika današnje Srbije.

Da se osećaj „vređanja inteligencije“ Vučićevim lažima, proširi od prosvećenijih slojeva stanovništva i zahvati većinu. Najzad, alternativu nasilnog obaranja ovog režima niko razuman ne bi poželeo, ali zato se Vučić ne bi ustručavao da pribegne nasilju, u slučaju neposredne opasnosti gubitka vlasti.

Kakvi bi mogli da budu realni zadaci opozicije u cilju političkih promena u Srbiji? Ako odbacimo „revolucionarnu alternativu“, preostaju ostale dve. Mogućnost demokratske evolucije Vučićevog režima izgleda trenutno nezamisliva, ali je ne treba potpuno isključiti.

Sigurno je da među pristalicama SNS-a ima i razumnih i poštenih ljudi, koji su ovaj režim prihvatili u borbi za preživljavanje.

Ako bi opozicione stranke promenile svoj odnos prema njima, upozorile ih na beskrupulozne manipulacije i laži i pokušale da ih kroz demokratski dijalog dovedu do odbacivanja podrške režimu, to bi već bio značajan korak napred ka demokratskim promenama. Naravno, to neće biti lako, jer je poznato koliko se Vučić plaši osipanja svoji pristalica i pokušava da ih zadrži svim sredstvima ucenjivanja i zastrašivanja.

Najzad, da li bi bilo moguće „političko sazrevanje“ narodnih masa, u cilju sprečavanja njihove opsednutostima Vučićevim manipulacijama. Tu se javlja veliki problem istorijski uslovljenog podaničkog mentaliteta srpskog naroda. Međutim, to ne znači da se to ne može promeniti u nekom trenutku besa i očajanja.

I ovde nas istorija podseća na brojne narodne bune protiv vlasti, od kojih je većina bila neuspešna, ali je podizala svest o potrebi otpora.

Na kraju, može se zaključiti da bi angažovanje srpske opozicije, u svim varijantama suprotstavljanja aktuelnom režimu, imalo smisla, ali samo pod uslovom ujedinjavanja svih snaga otpora.

Autor je profesor Beogradskog univerziteta u penziji