Od kada je Edvard Snouden obelodanio da NSA sakuplja ogromne količine podataka građana Amerike i drugih država, dosta pažnje se poklanja njegovom ličnom statusu. Ali važnije pitanje jeste status američkih građanskih sloboda. Da li su SAD licemerne, kako Rusija, Kina i druge zemlje tvrde?
Da bi se odgovorilo na to pitanje, važno je napraviti razliku između elektronske špijunaže stranih entiteta i nadzora nad sopstvenim državljanima.
Pre nego što je Snouden objavio poverljive informacije, sajberšpijunaža je postala glavna tačka razdora u odnosima SAD i Kine. O tome su na neformalnom samitu u junu raspravljali predsednici Barak Obama i Si Đinping i dve vlade su se dogovorile da tim povodom osnuju zajedničku radnu grupu.
SAD su optuživale Kinu da koristi sajberšpijunažu da bi krala intelektualnu svojinu u razmerama bez presedana. Između ostalog, Amerika je ukazala na studiju firme Mandiant, koja je otkrila da je veliki broj takvih napada potekao od Narodne oslobodilačke armije u Šangaju. Kina je uzvratila da je i sama žrtva bezbroj sajberupada, od kojih mnogi potiču iz SAD.
Obe zemlje imaju pravo. Kada bi neki tipičan Marsovac posmatrao protok elektrona između istočne Azije i severne Amerike, verovatno bi primetio intenzivan saobraćaj u oba pravca. Ali ako bi pogledao kakav je sadržaj podataka, video bi da su sadržaji veoma različiti.
Krađa intelektualne svojine nije američka politika, a izgleda da kineska politika to jeste. Istovremeno, obe vlade stalno „upadaju“ u kompjutere jedna drugoj da bi pokrale uobičajene političke i vojne tajne. Špijuniranje ne predstavlja kršenje međunarodnog prava (mada se njime često krše različiti nacionalni zakoni), ali SAD tvrde da se krađom intelektualne svojine krši i duh i poruka međunarodnih trgovinskih sporazuma.
Kina nije jedina zemlja koja krade intelektualnu svojinu. Poznato je da neki američki saveznici isto rade Americi. Prema SAD, kada istražuju elektronsku poštu neameričkih državljana, one traže terorističke veze i često svoja otkrića dele sa svojim saveznicima.
U tom smislu, bezbednosni nadzor može da pomogne i SAD i drugim zemljama. Naposletku, deo zavere koja je kulminirala terorističkim napadom 11. septembra 2001. kovao je Egipćanin koji je živeo u Hamburgu.
Za Rusiju, Kinu i druge zemlje je taktički korisno da kombinuju pitanja špijunaže s građanskim slobodama i optužuju SAD za licemerje. Ali se te optužbe čine čudnim, s obzirom na to da dolaze iz zemalja sa slabom vladavinom prava i jakom cenzurom interneta.
Snouden je odao dva glavna programa za nadzor unutar SAD. U smislu građanskih sloboda, istraživanje sadržaja poruke koja potiče od sumnjivog neameričkog izvora manje je sporno. Program o kojem se vodi žučnija debata jeste onaj u kojem Nacionalna bezbednosna agencija iscrtava izvor i destinaciju telefonskog saobraćaja državljana SAD i čuva ih za kasniju potencijalnu inspekciju (verovatno uz sudski nalog). Ova aplikacija koja ima tehnološke kapacitete za čuvanje onoga što se zove „veliki podaci“ pokreće novi paket pitanja u vezi sa uzurpiranjem privatnosti građana.
Oni koji brane program ukazuju da je on u saglasnosti sa aktuelnim zakonom i američkom ustavnom filozofijom „checks and balances“. Protivnici tvrde da je sud osnovan 1978. u skladu sa Zakonom o stranom obaveštajnom nadzoru (FISA) namenjen eri pre pojave „velikih podataka“ i da aktuelna praksa širi odredbe Patriotskog akta, koji je usvojen nakon napada 11. septembra.
Protivnici zahtevaju donošenje novih zakona. Aktuelni zakonski okvir je prošlog meseca jedva preživeo glasanje u Predstavničkom domu Kongresa SAD (217 naspram 205 glasova).
Umesto da ukaže na licemerje i pomirljivost sa ugrožavanjem građanskih sloboda, Snouden je odavanjem informacija pokrenuo debatu kojom se sugeriše da su SAD dorasle svojim demokratskim principima na svoje tradicionalno haotične načine. Amerika mora da bira između bezbednosti i slobode, ali taj odnos je komplikovaniji nego što se to na prvi pogled čini.
Tokom decenije nakon 11. septembra 2001. klatno javnog sentimenta se njihalo isuviše prema domenu bezbednosti; ali je počelo da se kreće nazad u odsustvu velikih terorističkih napada. Nedavno sprovedena anketa Ej-Bi-Si njuza i Vašington posta je pokazala da 39 odsto Amerikanaca sada kaže da je zaštita privatnosti važnija od istraživanja terorističkih pretnji, dok je 2002. to tvrdilo samo 18 odsto njih.
Ironija je što su programi koje je Snouden odao izgleda pomogli da se spreče novi teroristički napadi ogromnih dimenzija, kao što je bombaški napad na njujoršku podzemnu železnicu. Ako je to tako, mogli su da spreče primenu strožih antiterorističkih mera i tako omoguće aktuelnu debatu.
Autor je bivši pomoćnik američkog sekretara za odbranu. Profesor je na Harvardu
Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u SrbijiPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
