Foto: Milovan Milenković

April 1941. godina. Mala željeznička stanica u unutrašnjosti Srbije.

Film „TRI“ Saše Petrovića. Prva priča.

Čovek prilazi stanici prelazeći preko pruge. Na peronu mnoštvo ljudi. Čovek je sam, odvojen od gomile. Ima beretku na glavi i fotoaparat. Nailazi vojna patrola. Traže mu dokumenta. Nema ih, sve je izgorelo u bombardovanju. Kaže da je novinar i čeka suprugu i dete da dođu… Slovo r izgovara kao što Francuzi izgovaraju i postaje sumnjiv.

Iza vojne patrole sabijena gomila naroda kojoj se gubi fizionomija, koja zaudara na kvarno, na nemoral, na zlobu, na zavist… Imali smo takvih gomila kroz celu našu istoriju, imamo ih i danas.

Iza zatvorenog prozora stanične zgrade sedi žena koja nemo sve to posmatra.

Gomila uzvikuje:

– Kako to kaže r, Srbi tako ne govore?

– Špijun, za to se dobija para.

– NJega treba po kratkom postupku.

– Zbog takvih je i Kosovo propalo.

Vojna patrola strelja čoveka i uz zvuke bubnjeva koji mogu biti ratni, a i urođenički, vuče ubijenog preko šina i baca u jarak.

Pojavljuje se supruga sa detetom…

Čuje se glas iz gomile, onaj isti koji je malopre tražio smrt – Šta ovo bi, ljudi… Ubiše čoveka?

Koliko licemerja i nevaljalstva.

Da li će streljani i ubijeni novinari mnogo kasnije biti Ćuruvija, Pantić, Dada Vujasinović, sudija Simeunović… Bile su to male „kristalne noći“ u Srbiji, kada su drug i drugarica sa Dedinja pokazivali prstom na žrtve, a ubice iz redova bezbednosti države, a ne naroda, odgovarale dizanjem ruku i uzvikom Slobo, slobodo!

Ubijeni su optuženi za izdaju, špijuniranje i petokolonaštvo, za istinu pisanja o korupciji i kriminalu u Jagodini i Srbiji, za hrabrost mlade žene i njenog pisanja o srpskim zločinima na slavonskom i bosanskom ratištu i za časno sprovođenje pravde jednog sudije kakvih više nema.

Ko je žena koja nemo posmatra kroz zatvoreno prozorsko okno? Da li su to one stotine hiljada koje su čekale iza prozora da vide šta će se dogoditi pa da istrče i ubeđuju da su stajali sve vreme pored nas na ulici, pored kioska… Levo, levo od kioska pa prema pozorištu… Kako je moguće da se ne sećate? Oni bezobrazniji išli su još dalje – Ali, vas nije bilo baš svako veče.

Da li je vojna patrola sa male željezničke stanice u unutrašnjosti Srbije po završetku Drugog svetskog rata prerasla u oslobodilačku vojsku i bahato i osiono upadala u mesta širom Srbije i počinjala sa likvidacijama najviđenijih i najučenijih ljudi.

Ubice ne mogu da ubijaju bez pomoći drukara. Pokaži nam ko je taj izdajnik! Eno ga! Koji je, pokaži prstom! Prst se lagano podiže i pokazuje na osobu koju čeka kazna, odmazda ili likvidacija. Bez ispaljenog metka postaje ubica. Ruke su mu čiste, samo je kažiprst utrnuo od pokazivanja i prokazivanja. Prst je postajao krvav, otečen, smrdeo je na lešinu i ilovaču.

Tim prstima gomile, uništavane su čitave porodice, odvođeni su mnogi časni i pošteni ljudi na streljanje, dugogodišnju robiju, Goli otok. Ti sa uperenim prstom, kojih je i danas prepuna Srbija, nastavili su da žive i stalno su ga držali uperenim i noću i danju, za svaki slučaj. Bila je to jedna velika vojska drukara sa najubojitijim oružjem.

Prenosili su svoj krvavi „zanat“ ubica s prsta na prst. Generacije Prokazivača našle su plodno tlo na ovim prostorima. Svaki peti je nepismen, a svaki treći Prokazivač.

Prokazivali su, po naređenju svojih nadređenih, osobe koje nisu poznavali i koje su bile nevine. Smetali su dželatima zbog onoga što oni sami nisu nikada mogli da imaju i steknu. Talenat, znanje, vaspitanje, dostojanstvo, kulturu, kreativnost, ideje… To je isprobani put koji vodi ka uništavanju jednog društva. Prvo uništiš i najuriš iz zemlje sve ono što vredi, a onda je sve mnogo lakše i otvoren je put ka kriminalu, korupciji i besramnoj pljački naroda.

Prokazivali su prstom pojedinačne žrtve, a mnogo puta i one nevine mučenike koji su stajali postrojeni u grupama. Tada je prst dobijao neograničenu moć i kao mitraljez, rafalno kosio sve pred sobom, sleva nadesno, i zdesna nalevo, govoreći – Odavde – dovde … odavde, dovde, odavde, pa do kraja. Kokaj sve to, u pizdu materinu…

Već u prvom razredu osnovne škole u koju sam išao, na kraju časova ostajala bi uvek jedna devojčica sa dugom isprepletanom kosom u kiku. Ostajala bi sama sa učiteljicom. Vrata su se uvek zatvarala. Nije bila u pitanju pedofilija, već početak obuke malih cinkaroša i otkucatora koji će kada budu porasli, postati veliki cinkaroši i veliki otkucatori i služiti državi i biti od neprocenjive važnosti za njen razvoj i prosperitet smrada i ljigavosti.

Neka deca će ih se stideti, a neki će već odmalena držati prst uperen u drugaricu ili druga koji ima lepšu i šareniju loptu, koji je bolji đak, čiji su tata i mama sigurno špijuni čim tata radi sa strancima, a mama govori tri svetska izdajnička jezika i žive u zasebnoj kući sa lepom baštom, a ne u paviljonu.

U osnovnoj školi i gimnaziji prijavljivali su me regrutovani drukatori da sam pobegao sa časova, u vojsci da pričam za zastavnika da je glup ko k***c, mada je to isto govorio i potpukovnik.

Upirali su prst u one koji su im smetali u njihovoj borbi da Srbiji nikada ne bude bolje.

Primitivizam i nevaljalstvo najlakše postižu dogovor sa sebi sličnim. Tada osoba prestaje da postoji kao individua. Postaje deo gomile, utapa se u nju. Postaje predmet manipulacije onih koji ih doje mržnjom i slepilom, onih koji nemaju hrabrosti da pogledaju u sebe. Lakše je gledati u druge, pljuvati po njima i njihovim porodicama. Pozivati na linč, vređati, omalovažavati… To postaje rulja. Nestaje vlastita inicijativa i odgovornost. Nije im važno gubljenje slobode i identiteta. Tu se anonimusi osećaju sigurno, bezbedno, zaštićeno i nisu sposobni da učine neko delo u kome će upotrebiti svoj intelekt koji je na zavidno niskom nivou. Kod gomile preovladava iracionalno, emocionalno…

To je gomila koja je urlala – Slobo, mi te volimo i otopljavala njegovo ledeno socijalističko srce i on im odgovarao Volim i ja vas…

Ta gomila je bacala cveće na tenkove koji su krenuli da ubijaju i ruše prelepi grad Vukovar.

Radovala se bombardovanju i uništavanju Dubrovnika i Zagreba…

To je gomila koja urla Nož, žica, Srebrenica i negira učinjen genocid u Srebrenici.

To su oni koji su ubili Brisa Tatona.

Palili ambasadu SAD po naređenju i uz zaštitu tadašnjeg državnog vrha i vrha policije.

To je ona medijska rulja koja je ubila Zorana Đinđića još pre atentata.

To je gomila koju je vodio Milenko Smiljanić, sindikalac koji je iskočio iz rupe i nije napuštao proteste na ulicama dok god nije ubijen Zoran Đinđić, a onda se vratio i nestao u rupi.

To je ta gomila sa male željezničke stanice u provinciji Srbije, koja je krenula na Beograd, usput joj se priključivali njeni delovi, širila se gomila i u Beogradu ih sačekala braća i sestre po maloumnosti, kleronacionalizmu, po kolektivnoj destrukciji, narasla u veliku fleku na platnu Srbije, koja se teško skida, koja zaudara i ponovo traži rat i krv…

Autor je dramski umetnik