Sajam nam ruši naprednjački okupator, moramo ga odbraniti: Autorski tekst Dejana Atanackovića

Da li ćemo dozvoliti da još jedno NAŠE mesto razmene znanja i sećanja padne pod čizmu okupatorske pohlepe i planskog brisanja pamćenja?

Da li ćemo tako staloženo, tek pomalo melanholično, i kao poslušne ovce koje krvnik vodi na klanje, da konstatujemo kako će još jedno autentično i neponovljivo mesto identiteta i kulturnog pamćenja Beograda, biti sravnjeno sa zemljom da bi organizovana kriminalna banda širila otetu teritoriju i podizala soltere za pranje kriminalnih para?

Beogradski Sajam nije „samo“ mesto susreta Beograda sa svetom, niti je „samo“ jedno jedinstveno arhitektonsko zdanje, jedan od malobrojnih svetskih sajmova koji se prostiru duž reke, niti je „samo“ spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Beogradski sajam je poslednji front odbrane našeg grada. Poslednje mesto građanske odbrane javnog interesa, nasuprot privatnoj, kriminalnoj pohlepi ukradene države.

Ako padne sajam, ništa više neće zaustaviti potpunu devastaciju Beograda.

Kada su Beograd tokom XX veka rušile agresorske bombe, ostajala je pustoš ruševina: pustoš mesta koja su se, katkad, makar mogla obnoviti, ili su u svojoj neobnovljivosti makar čuvala potencijal neke buduće autentičnosti, one prkosne autentičnosti koja je građanima Beograda kroz istoriju davala razlog da svoj grad ponosito porede sa mitskim feniksom koji se uvek iznova diže iz pepela.

Sada, kada Beograd ruši naprednjački okupator, na mestu devastiranog grada nema prostora za uzdizanje herojskih ptica. Na mestu srušenog grada niče pustoš zgusnutog besmisla. Niče lažni, stešnjeni, nefunkcionalni grad prognanih ljudi. Niče zacementirana glupost, nepomeriva prizemnost, strašni i odvratni plodovi organizovanog kriminala.

Nemamo pravo da prepustimo Beograd rušitelju. Nemamo pravo da ikada prihvatimo njihove veštačke gradove, veštačke sajmove, veštačku istoriju, veštačke spomenike, veštačka mesta sećanja. Nemamo pravo da predamo naš Beograd u ruke okupatora koji grad pretvara u arapske i kineske eksteritorije, a građane u dužničko roblje.

Beograd, uveren sam, ima snagu da odbrani svoj sajam. Zaustavili smo Vesićevu opasnu i besmislenu gondolu. Sprečili smo, za sada, suludo rušenje Starog savskog mosta. Odvratili smo i Đokoviće od nepromišljene namere da zidaju višespratne zgrade u podnožju Kalemegdana. Suprotstavili smo se, podigli glas, pisali, oglašavali se, obaveštavali svetsku javnost, organizovali javne manifestacije i javne rasprave. I uspeli smo u tome. Borba još traje na svakom od tih frontova, ali pokazali smo da možemo, i da građani, kada to hoće, imaju snagu.

Ne samo snagu mase, već snagu argumenata i preciznih javnih poruka koje nas uzajamno informišu i ohrabruju, a vlastodršca upozoravaju da i te kako ima da strepi od suočavanja sa snagom dobro obaveštenih i pobunjenih građana.

Nema nijednog aspekta u nameri rušenja sajma koji nije civilizacijski nedopustiv, nijednog opravdanja, pa ni namere režima da opravdanje ponudi, ničeg sem ogoljenog i evidentnog kriminalnog plana.

I ne smemo da nasedamo na „milosrdne“ ustupke vlasti koja umiruje javnost time što tobože odustaje od rušenja Hale 1. Beogradski sajam je arhitektonska celina, a ne nekakva nasumično nabacana gomila zgrada koja se može rasparčavati po nečijem ignorantnom nahođenju. „Sačuvaće“ kriminalni režim i korumpirani Zavod za zaštitu spomenika tu najveću na svetu kupolu od prenapregnutog betona na isti način kao sto je sačuvana zgrada Železničke stanice, devastirana deponijom đubreta i svedena na ulickanu fasadu ka trgu koji, u svojoj dokazano glupoj celini, već godinama predstavlja retko jezivu ruševinu smisla.

I kakva je to samo neobična podudarnost da je i za Halu 1, baš kao i za zgradu Železničke stanice, najavljeno da će biti pretvorena u muzej nečega, jer valjda se ovoj mediokritetskoj vlasti čini da reč muzej zaista jako dobro zvuči, da pogodno odmenjuje svaku uništenu realnost, te da muzeji, valjda, samo niču gde god se neko mesto isprazni od smisla i svrhe.

U toku je Sajam knjiga, jedna od najvoljenijih, najposećenijih kulturnih manifestacija Beograda. Već sada je evidentno da, ako to dozvolimo, u trenutku kada otpočne rušenje, i Sajam knjiga kakav poznajemo i kakav jedino može da bude to što je, odlazi u istoriju, u tragičnu istoriju svih naših poraza. U najboljem, slučaju ili možda pre u najgorem, gledaćemo postepeno izumiranje jedne sedam decenija stare tradicije, koja će se razvlačiti i gurati po nekim privremenim i neprimerenim hodnicima i holovima, u iščekivanju izgradnje onog besmisla na otetoj surčinskoj ledini do kada će svaki građanin Srbije nositi na grbači nepodnošljiv teret milionskih dugova natovarenih pohlepom onih koji će do tada, moguće, već živeti negde daleko od Srbije ili možda u nekoj paralelnoj Srbiji, eksteritoriji zatvorenoj za pučanstvo.

Zato je od ogromnog značaja u ovom trenutku, baš dok traje Sajam knjiga i dok se Srbija i Beograd spremaju za predstojeće izbore, oglasiti se glasom otpora. Svako ko živi od knjige, svako ko živi za knjigu, ima dužnost da se oglasi, da pozove na odbranu našeg sajma. Nemamo, ja makar nemam, drugog oružja sem reči. Ali kada se reči stotina i hiljada glasova udruže, iz njih se ponekad probudi ono najjače i najefikasnije oružje protiv ove kriminalne vlasti, a to je građanska solidarnost. Profesionalna solidarnost, ljudska solidarnost, solidarnost onih koji znaju da kada se ruši grad građanin ima pravo na svaki vid i svako sredstvo legitimne samoodbrane.

Zato pozivam sve učesnike Sajma knjiga, pre svega najveće i najrelevantnije izdavače, ali i pisce, knjižare, bibliotekare, grafičke dizajnere, strip crtače, književne kritičare, medije posvećene kulturi i književnosti – oglasite se i pozovite građane da zajedno odbranimo to što je, u krajnjoj liniji, upravo vaš životni interes.

Obavestite javnost, svi koji to već sada nepobitno znate, da Sajma knjiga sledeće godine neće biti.

Upozorite javnost da je najavljeni gost Sajma 2024, Španija, već otkazala svoje učešće: prvi put u više od dvadeset godina otkako postoji praksa da jedna zemlja bude počasni gost, već sada znamo da počasnog gosta neće biti, jer neće biti nikog da ga ugosti.

Upozorite javnost da kao izdavačke kuće, nećete imati nikakvog interesa da budete učesnici pijačne prodaje koju će neko da pokuša da Beograđanima uvali kao Sajam knjiga.

Što se mene lično tiče, ako ovu vlast ne srušimo na predstojećim izborima, kao pisac znam da nema ni teoretske šanse da ću u bilo koji prostor koji režim „obezbedi“ za održavanje Sajma knjiga, kako ga oni budu zamišljali, ikada kročiti nogom, a kamoli u njemu predstavljati svoj rad.

To je moja reč.

Autor je pisac i vizuelni umetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.