Samo škola Srbiju spasava 1Vladica Cvetkovic.jpg

Zašto se čini da su naši društveno svesni intelektualci toliko nemaštoviti i naivni u onome što govore i pišu, iako im se ne može odreći iskrena želja da budu politički subverzivni?

Pritom, da pojasnim, ne govorim o njihovom delovanju na samom terenu, uzimanju učešća u protestima, peticijama i drugoj vrsti fizičkog prisustva gde je i kada potrebno; u tome je do sada učestvovala zaista mala grupa ljudi iz obrazovanja i nauke i svi oni zaslužuju priznanje (neki su ga i dobili).

Ja ovde govorim o problemu verbalizacije intelektualnog protesta, o tome šta se govori i piše, a time se bavi mnogo veći broj pripadnika akademske zajednice, pa i ja sam; to je nešto što, kako mi se čini, polako počinje da gubi smisao, kao da postaje odjek bez osnovnog glasa.

Tipična naracija jednog prosečnog srpskog intelektualca uvek ima podsmešljiv ton i praćena je konstantnim iščuđavanjima i zaprepašćivanjima, dok se u smislu sadržaja sve uglavnom svodi na nabrajanje efemernih nepočinstava ljudi iz vladajućih partija.

To znači da se osuđuju (proizvoljnim redom) nagrđivanje Beograda ili zarušavanje tunela na nekom koridoru, slučajevi kupovine obrazovanja ili pokloni od tetke iz Kanade i druge stvari iz svakako sramnog naprednjačkog inventara.

Na kraju ili u sredini priče, svejedno, obavezno dolazi i neko prozivanje, najčešće su to optužbe za ćutanje upućene ili čitavoj akademskoj zajednici (kao, mi smo hrabri, a oni nisu) ili konkretnije: Univerzitetu u Beogradu ili SANU, već prema „afinitetu“ samog govornika.

Ispada kao da smo mi i sebe i svoje govorancije malo precenili, kao da mislimo posle naših kritika ostaje samo da se Vučić toliko postidi da sam odstupi s vlasti koju je, uzgred da pomenemo, dobio na izborima.

Ova nada nam je baš tanka, to i prosečan intelektualac zna, ali ipak nastavlja sa istom agresivnom ali tupom intonacijom i pritom još proziva druge profesore i akademike koji ćute?

Zar bi nešto promenilo ako bi i ti drugi, makar i stotine njih, počeli da govore i pišu to isto? Nema danas u Srbiji ni toliko pristojnih novina, a ni u njima dovoljno prostora za takve tekstove.

Stvarno, zar neko misli da će puko nabrajanje laži izgovorenih od strane pripadnika ovog režima ili neprestano podsećanje na njihova svakodnevna politička i društvena nedela ikada uzdrmati ovu vlast?

Ko ne vidi da je to nemoguće, ko ne razume da ono kroz šta prolazimo ima mnogo dublje korene, morao bi malo bolje da se zamisli, posebno kada reši o tome da priča ili piše, a obavezno ako sve to neko namerava i da sluša ili čita.

Vučić jeste kriv jer nam konstantno servira neistine, srpski rečeno, što laže, kriv je jer štiti lopove i prostake različitih profila, što ne poštuje Ustav i što je dozvolio da njegov kult ličnosti bude veći i važniji od države, ali on nikako ne može da bude odgovoran za sve; recimo za to što danas u Srbiji nije sve mnogo bolje, onako kako bismo svi voleli da jeste.

Šanse da se nešto učini kako bismo danas bili primetno bolje društvo propuštene su višekratno i neke su stare više decenija, a neke bogme i starije.

Da smo se barem jednom od Karađorđa do danas iskreno, ali zaista iskreno okrenuli obrazovanju, pristajući na ličnu i društvenu žrtvu koja je za tako nešto nužna, danas bismo makar i za mrvicu bili tolerantnije društvo, otpornije na treš-programe i populizam najgore vrste, najzad bili bismo imuniji i na ovakvu naprednjačku vlast i samog Vučića.

Zatucanost naroda i zakržljalost institucija došle su nam od dugotrajno zapuštenog obrazovanja, Vučić za to nije direktno odgovoran, kriv je jer sve to brutalno koristi, i kako vidimo nema nameru da s tim prestane.

Politički uticaj akademske zajednice, posebno ako se udruži zajedno sa studentima, nije za potcenjivanje, zato je šteta da se arči na jadikovke, iščuđavanja i podsmeh.

Nije posao profesora univerziteta istraživačko novinarstvo, nije njegovo ni da izveštava ili, još gore, da ponavlja bajate vesti, on je taj koji mora barem da pokuša da bude vizionar, da uvidi zašto se nešto dogodilo i da kaže da će se verovatno dogoditi opet.

NJegov manir ne sme da bude neprestano iščuđavanje i lupanje po čelu, već spremnost da kaže da smo svi glupi ako očekujemo da nam bez pomaka u obrazovanju bude bolje, i to ne da nam bude bolje danas, danas ne može nikako, nego ni za 20 ili 30 godina. To što mi kao narod želimo da nam je dobro odmah i bez odlaganja jeste ljudski, ali upravo je zadatak intelektualca je da pojasni da to tako ne može, pa makar Vučić i sutra prestao da vlada.

Da upozori da i kada dođe nova vlast ostaće ovaj naš isti narodni (i intelektualni) materijal, to jest mi, ovakvi kakvi jesmo.

Priznali mi to ili ne, Univerzitet u Beogradu jeste jedina društvena institucija koja je smogla snage da Vučiću kaže NE i to ne nekim herojskim pregnućem, već samo jednostavno radeći svoj posao – onako kako bi trebalo da čine i sve druge institucije u Srbiji. Dobro, i Beogradskom univerzitetu je trebalo oko pet godina da uradi ono što mu je redovna dužnost, ali ipak je uspeo.

Eto, čak i ovaj tračak slabog svetla u našoj zatamnjenoj društvenoj stvarnosti došao je iz obrazovanja, što još jednom potvrđuje da samo škola Srbiju spasava.

I to samo onu sutrašnju Srbiju, ako je bude, ako već nismo zakasnili.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.