U Breton Vudsu, gde je Amerika izašla kao najveća svetska sila, i u MMF-u jedina ima pravo veta, dogovoreni su principi posleratnog međunarodnog monetarnog sistema, uglavnom, na osnovu plana koji je ona predložila. MMF je trebalo da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva i da odobrava kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a Svetska banka da dugoročnim kreditima omogući obnovu i razvoj.

Od formiranja MMF u Breton Vudsu pa do danas mnogo toga se promenilo u svetskoj privredi, davno je došlo do kolapsa bretonvudskog monetarnog sistema 15. avgusta 1971, ali se MMF još uvek, i pored „proširene delatnosti“, i omekšane „uslovljenosti“, pridržava prevaziđenih univerzalnih recepata, zbog kojih trpi kritike širom sveta.

Kada je osnovan MMF, namena mu je bila da pomogne razvoju nacionalnih ekonomija i da omogući nerazvijenim državama da se, koristeći njegova finansijska sredstva, brže razvijaju i tako što više smanje jaz između bogatih i siromašnih. Takva zamisao bila je na početku njegovog rada, ali u praksi MMF vremenom je postao „žandarska palica“ u rukama Volstrita i FED-a.

Doktrina MMF-a bazira se na neoliberalizmu, gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u oblasti privrede. Zemljama sa dugovima i deficitima nameće se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija i dr.

Osnovni restriktivni pristup MMF-a usmeren je na to kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti.

Uloga MMF-a, čija politika je u funkciji globalnog kapitala, jeste da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma“. Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne stanovništvo zemalja koje sprovode tranziciju.

MMF je prisilno nametao svoju čuvenu „politiku uslovljenosti“ finansijske pomoći, neoliberalni koncept šok terapije svim zemljama u razvoju i onima koje su upadale u finansijske probleme, koji su dovodili do uništavanja ekonomija suverenih država, uvlačeći ih u dužničko ropstvo. Sve je to rađeno pod parolom slobodnog tržišta, ljudskih prava, privatne svojine i stvaranje otvorenog društva.

NJegovi krediti za strukturno prilagođavanje (koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke) pokazali su se prilično neefikasnim u sprečavanju valutnih kriza i obezbeđenju stabilnog privrednog rasta u prezaduženim zemljama u razvoju. Treba imati u vidu da jednostrane šablone i univerzalne „lekove“ MMF-a ne treba bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje u mnogim zemljama dovodilo do produbljivanja krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja.

MMF je izgubio onaj značaj koji je nekada imao, pa mnoge kritike koje dobija pokušava da ublaži uvođenjem raznih novih i nepoznatih „olakšica“, sa nejasnim značenjem i funkcijama, umesto da se pridržava svog Statuta i da deluje onako kako piše u članu 1, a to je prvenstveno u monetarnoj sferi. Ovakvim širenjem svoje „delatnosti“ u skoro sve oblasti privrede i društva zadire u politiku i mehanizme drugih međunarodnih razvojnih institucija, što dovodi do određene konfuzije kod zemalja primalaca pomoći. MMF nije razvojna institucija, zbog čega ima veoma siromašan dijapazon strukturnih reformi.

Postavlja se pitanje zašto je Srbija, posle, kako vlada kaže, uspešno sprovedene fiskalne konsolidacije i završetka trogodišnjeg stand-by aranžmana iz predostrožnosti u februaru prošle godine, ušla u novi nepoznati tzv. PCI savetodavni aranžman sa MMF u julu 2018, o kome postoji veoma malo saznanja, pošto je uveden u praksu tek pre dve godine. To pokazuje da Srbija nema sopstveni kapacitet da sama iznese neophodne strukturne i druge reforme privrede i društva.

Kako je MMF proširio polje delovanja, tako je u poslednje vreme povećao i broj eksperata u svojim misijama, koje su na nivou činovnika nižeg i srednjeg ranga, kao i vreme koje provodi u zemljama koje mu se obrate za pomoć. Poslednja poseta misije MMF-a Srbiji u maju ove godine u vezi druge revizije PCI aranžmana trajala je dve pune nedelje, a realno govoreći njegov „savetodavni“ posao mogao je da se obavi za upola kraće vreme. Troškove boravka misije MMF-a, odnosno njegove birokratije koje šetaju po svetu, pokriva zemlja članica koju posećuje, a u konkretnom slučaju, praktično, troškovi su plaćeni iz dinarskog dela nacionalne kvote Srbije u MMF-u.

Posebna je priča strahopoštovanje prema ovoj globalnoj i rigidnoj instituciji, čije posete misija se najavljuju u Srbiji kao značajan državni događaj, a njegove šefove misija primaju na razgovor i premijer i šef države, umesto da uz guvernera resorni ministri treba da budu sasvim dovoljan nivo, posebno sada kada se od MMF-a ne traži konkretna finansijska pomoć.

MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi, koju je imao niz godina posle Drugog svetskog rata i „sistem i institucije iz Breton Vudsa“ moraju da budu temeljno reformisani.

Zato je potrebna transformacija MMF-a, koji je organizovan kao akcionarsko društvo, za početak, pre svega, u samom mehanizmu odlučivanja, odnosno preraspodeli nacionalnih kvota i glasačke snage zemalja članica. Rastući značaj zemalja BRIKS-a u svetskoj privredi i politici nužno će uskoro dovesti do određenih promena snaga i centara moći u ovoj međunarodnoj finansijskoj instituciji.

Autor je naučni savetnik i redovni član NDES-a.

Povezani tekstovi