Foto: FreeImages / Cierpki

Nema više evropskog Pelea. Sa životne scene sišao je zaštitni znak i zajednički simbol socijalističkog samoupravljanja. Rastali smo se od državnog ponosa i razbibrige lumperproletarijata. U večna lovišta preselio se idol i zabavljač radničkih masa, zasićen blagosiljanjem do obožavanja.

Da nam živi, živi rad. I Šeki…

Čarobnjak fudbalske stvarnosti. Krivonogi šeret najvažnije sporedne stvari na svetu. Biomehanički fenomen u održavanju ravnoteže. Perpetum mobile treće vrste o kojem je profesor fiziologije i biohemije Miša Anojčić, u dupke punom amfiteatru, budućim medicinarima, ushićeno apostrofirao: „Pronalaskom DNK, otkrili smo tajnu života, ali za Šekijevo mađioničarsko umeće nauka nema objašnjenje.“

Svesno i savesno. Stručnjaci i dan-danas pokušavaju da objasne neobjašnjivo. Od Šekijevog mentora na Višoj trenerskoj školi u Košutnjaku prof. Voje Rajnovića, do njegovog naslednika prof. Veljka Aleksića, svi su istomišljenici dr Ace Obradovića. Poput saigrača Dušana Maravića i Vladice Popovića, ponudili su psihološko tumačenje Zvezdine najsjajnije zvezde, očigledno urođenih i stečenih navika: „Najteže je upoznati samog sebe.“

Šekularac je pokorio planetu u Čileu, ali su ga izdali njegov temperament i karakter. U Nišu i Kelnu. Oba puta eksplodirao je (sve)moćni sangvinik. Popularan, brbljiv, duša ekipe. Vedra duha i iskričave naravi. Zdravo radoznala, osećajna i prostodušna osoba. Rođen za najveće pozornice, živeo je u sadašnjosti. Od Profesorske kolonije do Druge muške gimnazije.

Zanesenjak, iskren i večito dete. Infantilan, na nivou adolescenta. U susret pubertetu, brao je zeleno. Još nedozrele voćke, beskrajno zavodljiva talenta.

U srcu, srca svoga. Kao Šekspir u Hamletu, Šekularac nije imao ličnih iluzija. Ni prepoznavanja da je, ponekad sam, uzročnik nevolja koje mu se dešavaju. Plahovito-jurodiva priroda nije mu dala da upozna – bar laički – šta znači senka, persona, animus i anima. Ni bojažljivo i smerno starozavetno upozorenje „zašto deci treba da „trnu zubi“, kad su roditelji jeli „kiselo grožđe“.

Magični Šeki nije brinuo o budućnosti. U potrazi estetike, respekta i vrhunske kreacije, bio je zatečen bajkolikim epizodama u Južnoj i Severnoj Americi. Zatim je po nagovoru, sudbinski pristao da u tandemu sa Milošem, umesto hipoteze, spuste hipotenuzu u hramu romantike, na vetrovitoj Karaburmi.

Iza inspiratora njegove radoznalosti, bunta i otvorenosti bilo je sve više tišine i mitomanije. Povremenu samoću, posle kornijevske sonate i etide, Šekularac je prekinuo pozivom depolitizovane klupske uprave sa Marakane. Na poziciji šefa trenerske struke, uz pomoć Vladimira Petrovića Pižona, brzopotezno je promovisao opšteprihvaćenu dozu fudbalskog šarma.

I, onda – šok. Kao grom iz vedra, prećutana istina. Sa Marakaninog „severa“, vođa navijača prekomandovan je na trenersku klupu. Željko Ražnatović Arkan pored Šekija i Pižona. Dovoljno za konfuziju, prozivke iz medija i Arkanove pretnje Nikoli Simiću, iz „Tempa“ i potpisniku ovih redova, što je pri skiciranju paralelne, paralizovane i paravojne Srbije, kulminiralo verbalnom paljbom Miodraga Stojanovića Gidre i Arkana.

Pod naletom populizma, Arkan je od Bliskog Šekija, (na)pravio Divlji zapad.

Posledično, najdeblji kraj izvukao je crnomanjasti Šeki. Ono što nije uspelo, Rankoviću, ni Krcunu, kao po diktatu moravskih gedžovana i gegula, na gurku i furku, odradila je Arkanova vulgarna agresivnost. U traganju za stručnom afirmacijom, među krivim ogledalima, presudilo je lice službi pod maskama. Uprkos veštom komponovanju ekipe budućeg evropskog šampiona.

Nacionalno raspamećeni Šekularac je privremeno udaljen iz navijačkih srca i svenarodne ideje. Zbog kratkog fitilja i natalne karte koju mu nije crtala Fortuna. Rob vlastite sudbine. Osetljiv kao primadona, a sujetan kao tenor.

Istini za volju, nonšalantno-atraktivni opunomoćenik spektakla zaslužio je večiti sjaj zvezda. Na to nas obavezuje kultura sećanja. Reč je o originalnom primeru jedinstva suprotnosti i posebnom iskustvu harmonične kontradiktornosti.

Šeki je dočekan i ispraćen, kao sunce koje rasteruje oblake. Inadžijska suza, bez roditelja.

Srećno, dragi druže. I – zete. U galaksiji, među zvezdama, koje na gasi njihov sjaj.

Autor je novinar i publicista

Povezani tekstovi