Skica za portret režima AV

Građani/ke Srbije mogli su jasno videti da predsednik nije njihov zastupnik već zastupnik Rio Tinta i krupnog kapitala, potom investitora koji bi da bez ikakvih ograničenja ostvaruju profit otimajući pritom ljudima svojinu, pa nasilnika i kriminalaca do organizatora masovne proizvodnje marihuana.

A naročito je po režim važno zastupanje ratnih zločinaca i profitera, u šta i sami direktno ili inderektno spadaju.

Arogancija kojom režim odbija da sasluša i uvaži primedbe građana prevazišla je i sličan odnos režima Slobodana Miloševića.

Vlada nije u službi građana/ki Srbije već instrument za sprovođenje interesa navedenih grupacija.

Skupština nije zastupnčki dom građana Srbije i poslanici ne zastupaju interese građana već interese koji su direktno suprotstavljeni zahtevima i interesima većine.

To što je skupština svojom pojavnošću sačinjena od klonova Sime Spasića posebna je uvreda i šamar građanima ove zemlje koju je, sve kunući se u majku Srbiju, Aleksandar Vučić pretvorio u „ove naše prostore“ koje će sa svojim termitima pretvoriti u gole prostore bez ljudi i budućnosti.

Nije tu kraj izvrnutom sistemu vrednosti.

Nabrojimo dalje: policija (bar njen trenutno uticajniji deo) koja ne štiti građanstvo već kriminalce u institucijama i van institucija.

Sudstvo koje se trudi da ne postoji, osim kada ispunjava naloge režima.

Izvinjavam se izuzecima.

Ne mogu a da ne spomenem i Srpsku pravoslavnu crkvu, koja u Srbiji ima najviše vernika i veliki uticaj, a koja je u čvrstom zagrljaju Aleksandra Vučića.

Ona nije na strani obespravljenih i poniženih vernika svojih, već u nekoj suludoj predstavi, mešavini demagogije, okretanja glave i glumljenja višeg smisla, a u stvari ogrezla u materijalnom i profanom, bar većina eksponiranog dela u crkvenoj visokoj hijerarhiji.

Nekoliko prilika da krene u susret civilizaciji i uređenom državnom sistemu, Srbija kao država i društvena zajednica propustila je u prethodnih 30 godina.

Imao je i Slobodan Milošević priliku da, umesto u ratove i mržnje, zemlju povede u boljitak.

Takve prilike propustili su i Vojislav Koštunica i Boris Tadić, a priliku je imao i Aleksandar Vučić.

Zoranu Đinđiću smo priliku mi uzeli, naša gordost i narcisoidnost plus lenjost.

Moj prijatelj i kolega Milija Nešić kaže da je malo rastojanje između glave (može se zameniti dušom ko voli) i guzice.

Zašto ovi pobrojani izabraše guzicu za mene je tajna.

Supruga moja kaže: tolika im visina.

A ja opet mislim, kad se popneš tako visoko, i pogled bi trebalo da ti ode dalje.

No, kako da Srbija prestane da bude šampion propuštenih prilika i izbegne krvavi rasplet koji ovaj režim priziva?

Možda da patrijarh srpski Porfirije stane na stranu vernika i naroda ukupno (iskoristi svoju istorijsku priliku) pa pozove i organizuje litije za odbranu vode, zemlje, vazduha i slobode.

To je mnogo veća imovina i crkve i svih nas nego ona za koju su organizovane litije u Crnoj Gori.

Takođe predlažem sledećim srpskim vlastima da se opredele za glavu a ne guzicu.

Zgrabimo priliku ili nas neće biti.

Autor je vajar