Foto:FoNet/ Aleksandar Levajković

Festival koji se održavao od 1968. do 1972. godine, ime je dobio po velikom srpskom književniku i komediografu, Branislavu Nušiću, koji je u svojoj pozorišnoj predstavi Gospođa ministarka, koristio rečenicu koja je kod publike izazivala salve smeha praćene aplauzom: „Viđen si za Ivanjicu!“

Krajem 19. veka, ova pretnja izrečena nekom državnom službeniku značila je da pomenuti činovnik iz nekog razloga nije zadovoljio očekivanja svojih rukovodilaca i da će se njegova karijera okončati u maloj, učmaloj i zaostaloj varošici, koju je nemoguće naći ni na geografskoj karti, ni među poštanskim odredištima.

Marta meseca 2018. godine lokalni lider vladajuće Srpske napredne stranke u Ivanjici, misleći da će zbog toga biti viđen za Beograd, doneo je odluku da iz organizacije festivala isključi organizaciju KudeS. Pored beogradskog motiva, lokalnom naprednom junoši je kao razlog za donošenej ovakve, pre svega politički motivisane odluke, poslužila činjenica da je na prethodnom festivalu aktuelni predsednik Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić, bio glavni gost iako ni festival ni Ivanjicu video nije.

Ali zato je bio nezaobilazni i glavni lik duhovitih opaski, aforizama i satiričnih komentara koje su praćene kikotanjem svih prisutnih. Smeh naroda se očigledno čuo sve do Andrićevog venca.

I tako su se te 2018. godine članovi organizacije KudeS iz Ivanjice obreli u Beogradu na Dorćol Platzu sa svojim proteranim festivalom. Kako se menjaju napredna vremena. Nekada su ljudi iz Beograda proterivani u Ivanjicu, sad iz Ivanjice bivaju proterani u Beograd. Nije mala kazna za čoveka kada ga danas iz lepe i pitome Ivanjice porteraju u Beograd. Apokaliptično razrovana prestonica, sa nestručno ali namerno izazvanim kolapsom u saobraćaju, sa istorijskim znamenitostima koje su izložene nemilosrdnim udarcima macola, kao onomad ausrougarskim granatama i turskim topovskim đuladima, preživljava najteže dane u svojoj novijoj istoriji.

Još ako na sva ta napredna neimarska pregnuđa, ne daj Bože padne i najmanja kiša, lako možete pomisliti da je čitav Beograd pretvoren u scenografiju za snimanje nekog naučno fantastičnog trilera koji govori o poslednjim danima planete zemlje.

Dok na pustim gradilištima tokom dana tek s vremena na vreme zabruji po neka mašina, jer se radovi uglavnom izvode noću, pri čemu kao u Hercegovačkoj ulici vredni trudbenici umesto šlemova nose fantomke, strpljivi Beograđani u dugim i nepreglednim kolonama čekaju na letnjoj pripeci ne bi li se kroz razrovane bulevare ikako domogli svojih kuća. Probijajući se kroz razvaljene ulice, ovi trpeljivi ljudi ćutke gledaju kako se arče njihove pare u nameri da im ionako težak život bude još teži. Tek po neka grupa pobunjenih entuzijasta, okupljenih oko Marka Bastaća, predsednika opštine Stari grad, ili organizacije Pešaci nisu maratonci, podigne glavu i pokaže da se Beograd nije plašio i opakijih okupatora.

Imao je Beograd tokom svoje istorije i gore uprave od ove, ali njih su uglavnom činile marionetske vlasti čiji sastav su utvrđivali okupatori. Nikada Beogradu ovo nisu činile neke vlasti koje su izabrali sami Beograđani. Pobunjena struka, predvođena arhitektom Dragoljubom Bakićem, s pravom je kritikovala urbanističko saobraćajne eksperimente u prestonici koje sprovode napredni vlastodršci, posle kojih glavni grad izgleda kao da je kroz njega prošla kakva kaznena ekspedicija koja se Beograđanima sveti za svaki izborni poraz koji su današnji uzurpatori vlasti doživljavali na ušću Save u Dunav.

A ako se neko i usudi da u direktnom uključenju u programe televizija sa nacionalnom frekvencijom poput Uroša Markovića pomene bilo koga od današnjih vlastodržaca i rušitelja, momentalno će shvatiti da je Beograd dobio novog Kosmajca čije ime kako reče Aleksandar Vučić, predsednik Srpske napredne stranke, niko ne sme da izgovori. Jer sledi momentalno isključenje iz programa uživo. Samo je autocenzura veći neprijatelj slobode govora od cenzure.

Zalud su ljudi iz KudeSa selili Nušićijadu u Beograd. Naš glavni grad ima mnogo ozbiljniji festival koji traje od dana dolaska naprednjaka na vlast i zove se Šojićijada. Beograd više nije Beli grad. Sada je to Bela lađa u kojoj je kromilo prepušteno osobama koje su davno izgubile kompas. Vreme je da kao nekada u doba bune na dahije Ivanjica, Čačak, Šabac, Kruševac, Šumadija, Dragačevo, krenu put Beograda. Da pomognemo prestonici.

Rečenica koja će se posle oslobođenja Beograda od novih dahija najčešće čuti, umesto viđen si za Ivanjicu, biće:“Viđen si za Požarevac! Tačnije viđen si za Zabelu!“

Autor je član Demokratske stranke

Povezani tekstovi