Sramno podmetanje Ministarstva zdravlja kardiologu Dejanu Paniću

Prvo, predsednik Republike je nedavno sa brojnom svitom banuo u Jedinicu intenzivne nege gde se leči grupa mladih Makedonaca, životno ugroženih požarom u jednoj diskoteci. Kritikovao sam to skandalozno odstupanje od dobre kliničke prakse na Nedeljnikovom portalu Velike priče, kao što sam ranije u Danasu osudio predsednikov bezobziran upad u izolaciju na Institutu za majku i dete.

Oba puta sam naglasio da on nije najveći krivac, jer ima prava da bude nekritičan, obuzet svojom veličinom i nedodirljivošću, nesvestan ili nezainteresovan za moguće tragične posledice. Međutim, na savesti zdravstvenih radnika je da prepoznaju takav pokušaj ubistva, bez obzira da li je počinjen sa predumišljajem ili bez njega, te da ga energično spreče. Porazno je da je svim tim belim mantilima kukavna karijera bila važnija od života pacijenata čije zdravlje su bili dužni da čuvaju.

Drugo, jedan častan lekar, kardiolog dr Dejan Panić sa Univerzitetske dečje klinike (UDK), ogorčen neprofesionalnošću svojih kolega, pojavio se na protestu sa transparentom: „Za Ćacija nije intenzivna nega, kad nas vidi bolje je da bega“.

Dobronamernima je sve jasno: a) upozorenje se odnosi na predsednika Republike, koji samog sebe naziva Ćacijem („I ja sam Ćaci“ na njegovim ponosnim prsima); b) nije dobrodošao da na harambaški način, kako običava, upada u zone visokog zdravstvenog rizika; c) ako bi sa brojnom pratnjom prodro u intenzivnu negu UDK, savesno osoblje bi ga oteralo; d) kada bi bio fizički bolestan, ne bi postojala ni teoretska šansa da ga, s obzirom na uznapredovao uzrast, smeste u dečju ustanovu (dakle, dr Panić ne bi imao ni prilike da odbije da ga leči).

Treće, Ministarstvo zdravlja – koje je ostajalo nemo kada su direktori bolnica i šefovi odeljenja saučestvovali sa predsednikom Republike u ugrožavanju zdravlja kritično obolelih, odnosno povređenih pacijenata – sada se okomljuje na dr Panića. On je, navodno, svojim postupkom „osramotio sve zaposlene u zdravstvenom sistemu“.

Imputira mu se da je „pogazio osnovne odredbe Kodeksa medicinske etike i ljudskosti“, jer je „dužan da lekarsku pomoć pruža svima jednako“, a on bi je, tobože, uskratio bolnom predsedniku. Navodi se da je „lekar dužan da čuva ugled i dostojanstvo svoje profesije“ i da „čuva tradiciju lekarskog poziva“ što nije sporno, ali je komedija situacije u tome što se, nasuprot Ministarstvu zdravlja, upravo dr Panić drži navedenih uzusa.

On se osuđuje što je, kao bajagi, odbio da pruži pomoć bolnom predsedniku, mada do takve hipotetične situacije nije ni došlo.

Nategnuto i neumesno bi bilo da mu se na dušu stavi čak i umišljaj, jer je belodano da je reagovao na nasrtaj fizički zdravog predsednika u zabranjenoj zoni, a ne na eventualno lečenje predsednika kao žrtve telesne bolesti ili povrede.

Jezuitski se nastavlja: „Insistiramo da Lekarska komora Srbije po hitnom postupku povede disciplinski postupak za oduzimanje licence navedenome…“ Cinično se dodaje da „Ministarstvo zdravlja i svi zaposleni u zdravstvenom sistemu Srbije ostaju iznad svake dnevne politike“, da bi se poentiralo: „Tako smo učeni, takvu smo zakletvu položili, tako učimo druge i prenosimo im naše znanje i odnos prema ovoj svetoj profesiji“.

Za ovu besramnost mogli bismo da uzvratimo ministru istom merom, pa da ga pitamo da li smo tako učeni u Šilerovoj ulici (za neupućene, sedištu zloglasnog Zemunskog klana, gde je ministar svojevremeno obitavao). Umesno bi bilo da se zainteresujemo i da li treba oduzeti licence doktorima koji su, po ministrovoj naredbi, odbijali da pregledaju ljude nakon zvučnog udara tokom odavanja pošte žrtvama novosadske nesreće. Ne bi vredelo. Okrenućemo se, umesto, toga ministrovim saradnicima.

Saopštenje nije priglupa travestija u smislu izvrgavanja Panićevog postupka ruglu, već đavolja rabota jer monstruoznim izvrtanjem činjenica ugrožava egzistenciju jednog poštenog čoveka. Žalosno je što iza tako moralno nakazne denuncijacije stoji više desetina lekara zaposlenih u Ministarstvu zdravlja (podsećam da je ono potpisnik tog gebelsovskog saopštenja).

Svi ovi lekari će jednog dana nuditi maštovita opravdanja radi odricanja sopstvene odgovornosti za taj mračnjački i podlo sročen dokument. Neki će se braniti kako nisu stavili svoj potpis; zaista nisu, ali su kolektivno i zbirno potpisani. Ako se ne slažu sa sadržajem saopštenja i ako im ono opterećuje savest, vreme je da ga se sada javno odreknu ili da trpe posledice preuzete odgovornosti.

Drugi će se pravdati da su pristajali na sve jer su morali da prehrane porodicu. Taj argument ima određenu težinu, uglavnom kao olakšavajuća okolnost koja se sa isto osnova primenjuje na obijače banaka ili drumske razbojnike. Treći će objašnjavati kako su samo vršili svoju dužnost. Iz istorije znamo kako se – jednom kada se promene pravila igre i uspostavi normalnost – gleda na takvu slepu poslušnost i kuda ona vodi.

Završićemo komentarom sa društvenih mreža: „S obzirom da licence nisu izgubili lekari-antivakseri, lekari-ivermektinci i slični, nekako je logično da je izgube lekari-politički protivnici režima“.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.