Postoji stara srpska poslovica koja kaže – devojku koja se svima nudi, na kraju niko neće.
Ova vlast uspela je da diletantskim potezima na međunarodnoj sceni pretvori srpskog dvoglavog orla u petla vetrokaza.
Naša diplomatija počela je da se okreće kako vetar duva, ne sluteći da tako postaje lak plen nadolazećim vihorima.
Ruža vetrova na Balkanu prkosi i prirodnim i matematičkim zakonima, jer ovde periodično protutnje vazdušne struje koje ni Boforova skala ne može da izmeri.
Neretko su srpska jedra ili spuštena ili pocepana ili okrenuta u pogrešnom smeru, ali se još nije desilo da zvanični Beograd u tako kratkom periodu napravi nekoliko diplomatskih vratolomnih lupinga.
Cela medijska hajka, pokrenuta kako bi Srbi postali instant amerikanofili, podseća na scenu iz filma „Jagoda u supermarketu“ u kojoj Danilo Lazović, u ulozi policajca koji je tukao demonstrante od 9. marta do 5. oktobra, na loše naučenom demokratskom novogovoru viče „Mi smo sa Amerikancima sada prijatelji!“ Zaista tragikomično izgleda kada dojučerašnji rusopatofili, povampireni šovinisti iz devedesetih, mumificirani udbaški jurišnici iz medija, privrede, bezbednosti ili politike našteluju svoje antene na talase Glasa Amerike i počnu da poput pokvarene ploče (za mlađe čitaoce-poput izgrebanog CD-a) ponavljaju unapred napisane fraze o „tradicionalnom američko-srpskom prijateljstvu“.
Neverovatna je Vučićeva sposobnost da privlači ljude sa karakterom od plastelina. Još neverovatnija je sposobnost njegovih džu-boks sledbenika da sebe ubede u realnost njegovih šizofrenih projekcija.
Za njih je Tramp reinkarnacija Vudroa Vilsona, u Kremlju je izgubljeni potomak svetorodne loze Romanov, a Vučić nije predsednik Srbije, već predsednik svih Srba i on ne traži ništa novo, samo obnavlja carstvo Dušanovo.
Možda je Vučić zaboravio stare srpske izreke, pa se pri odlasku preko bare rukovodio latinskom poslovicom – ako ne budem mogao da umilostivim bogove, pozvaću u pomoć pakao.
Njegov faustovski usud zapečaćen je dogovorom sa đavolom na pre dvanaest dana, već pre dvanaest godina.
Nema te gitarske ili geopolitičke virtuoznosti koja će đavola privoleti da pocepa menicu, niti je za Vučića moguć hepiend iz filma „Crossroads“.
On je sve dalje od sudbonosnog raskršća na kojem je sam izabrao da krene stranputicom. Tragedija je utoliko veća što je za njim na tom dijaboličnom sunovratu krenuo i ceo jedan narod.
A taj narod, slobotomiran devedesetih, izneveren od lažnih demokratskih mesija, danas prestaje da liči na narod i pretvara se u skup zombiranih stanovnika koji privremeno ispunjavaju određeni geografski prostor.
Kažem privremeno, jer dezombiranje ne nastaje ispaljivanjem srebrnog metka, već izlaskom iz tamnog vilajeta, izvan koga se balkanski vukodlaci ogrejani suncem tuđeg neba vraćaju u čovekoliki oblik.
U nedeljama koje slede Vučić će svim raspoloživim sredstvima pokušati da prikrije ili pogrešno predstavi sadržaj čina koji je izvršio u Vašingtonu.
Iz Beograda je pošao sa opskurnom porukom da je Tramp veliki samo kada treba nešto da se ukrade, a vraća se sa ali-ekspres penkalom koje će Srbima predstaviti kao koplje sudbine.
Nekada je u Moskvu išao raširenih i ruku i nogu, a danas na uvrede sa niskim strastima poziva u pomoć dežurne sajber megdandžije.
Gde ćeš tvitom na Rusiju, mlađahni Đuriću. Zar da i Toma Mona ispadne pametniji od tebe?
Fingiranje odbijanja famozne „tačke 10“ bilo je vešto glaziranje gorke pilule zbog osetljivog stomaka domaće publike.
To je samo nastavak nezalečene manije veličine koja je spiritus rector njegove političke karijere.
Zar iko ozbiljan može da poveruje da balkanski vazal može da odbije sastanak sa najmoćnijim čovekom planete?
Milošević se preigrao sa Zimermanom, znamo kako je ta drskost plaćena.
Takođe, zar iko može da poveruje da će nosilac ordena Aleksandra Nevskog okrenuti leđa moskovskom hazjajinu?
Iako sebe često upoređuje sa Titom, scena pokojnog Zagorca sa tompusom pored zgranutog Niksona i slika Vučića na hoklici u Ovalnoj sobi jasno ukazuje na trapavost Marije Zaharove koja je zamenila fascikle i umesto Monike Levinksi postovala Šeron Stoun.
Zato očekivati novo istorijsko „ne“ i reprizu četrdeset osme spada u domen naučne fantastike.
Spin laboratorije danonoćno rade punom parom.
Američki medeni mesec još uvek traje.
Na redu su fajlovi pod slovom P. Američki format ide od Pupina, sve do Pranjana.
U oktobru slede ruske okretne igre i ruski fajl pod istim slovom. Od Putina, preko pravoslavlja, do panslavizma.
A kako je lokalnim patriJotama fantazija jača od razuma, neće im biti teško da zaborave septembarski californication mode u koji je režim stavio celu naciju.
Uškopljeni nacionalisti koji u Vučiću vide novog Vožda, a koji i Srbiju i Kosovo i Rusiju više vole džepom nego srcem, nikako da shvate da svetski moćnici Vučića doživljavaju kao antičkog Terzitesa – krivonogog, pogrbljenog, epizodnog lika koji je poznat samo po pohlepi i kukavičluku, a koji povremeno pogrdnim jezikom napada kraljeve i bogove.
Nesreća je što je takva karikatura zaludelim Srbima zaličila na Odiseja.
Autor je lekar toksikolog, član GO DS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
