Srbija, kakav centar Balkana

Uz neminovan dodatak, manje ili više skriven, da je to zapravo zahvaljujući liderskoj ulozi Srbije na Balkanu, mada se ne zna baš tačno – niti iko to „elaborira“ – po čemu.

Nešto slično desilo se i prilikom nedavnog dolaska Ketrin Ešton (baronese od Apholanda), visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost EU. Tada se, ističući da podržava što skoriji pristup Srbije u EU, posebno naglašavao značaj činjenice da je to bila prva zvanična poseta izvan Brisela, a neposredno posle ustoličenja.

Slična tumačenja o važnosti Srbije na (Zapadnom) Balkanu se čuju i prilikom raznih poseta stranih zvaničnika Srbiji i obrnuto, što u suštini, bar po činjenicama da dolaze, odlaze, da predsednik i ministar spoljnih poslova stalno putuju, ne mora da bude sporno. Doduše, u tim putovanjima tamo i ovamo ne izostaju ni opozicioni prvaci, naročito u nameri da pokažu svoje evropsko, ali i evro-atlantsko, opredeljenje ma koliko bilo novo ili – utoliko pre. Pri tome se po pravilu javno prenosi šta je sve „naša strana“ rekla njima, naročito o Kosovu, ali retko se sazna šta su „oni“ rekli „nama“. Osim, podrazumeva se raznih – pohvala (reč koja se ređe koristi u drugim zemljama, obično je u političkom rečniku sinonim za to – podrška) Srbiji za sve učinjeno na putu u EU.

Uprkos veštini „spinmajstora“ čiji posao jeste stvaranje „dobrog imidža“ – kad se zna kako se ovde živi i „pravi politika“ – logično je postaviti pitanje: po čemu je Srbija baš centar Balkana? Po širini demokratskih reformi, po poštovanju donesenih dobrih zakona, po funkcionisanju državnih, demokratskih institucija, po tome da je ovde „prva istinski proevropski orijentisana vlada“ (primedba koja se može čuti u razgovorima i govorima stranaca)? Za domaćeg, nešto pažljivijeg posmatrača, sve ove mogućnosti mogu u svetlu svakodnevice da se prime i sa dozom cinizma.

Ima nešto drugo što se samo za dva meseca ove godine veoma zgusnulo u neku vrstu – navale na Balkan, posebno na Srbiju. Današnja Kušnerova poseta Beogradu, na primer, spada u svojevrsnu diplomatsku ofanzivu koja je otpočela januarskim govorom Hilari Klinton u Parizu, pa još u Vojnoj akademiji i na temu – što mestu najviše odgovara – evropska bezbednost. Ovom prilikom postavila je neku vrstu zajedničke bezbednosne platforme Vašingtona i Brisela s naglaskom na tome da će Evropa biti bezbedna tek kad sve zemlje Jugoistočne Evrope i Balkana budu članice EU. Pre toga Hilari Klinton se sastala i sa Ketrin Ešton koja je zatim došla u Beograd, pa u Prištinu i Sarajevo čemu je prethodilo saopštenje iz Brisela o bezbednosnom značaju ovih tačaka Balkana. Kad se tako govori, ali i putuje, po „bezbednosnoj mapi“, onda i radoznalim laicima u ovoj sferi politike postaje jasno da je reč o – zemljama, regionu, koji je nestabilan i koji može da bukne na bilo kakav način, što nikako ne mora da znači i „zveckanje oružjem“, ali se za svaki slučaj i taj zvuk osluškuje i želi da spreči.

U okvir pariskog govora američke državne sekretarke uklapa se i svedočenje Denisa Blera u senatskom komitetu gde je šef Nacionalne obaveštajne agencije SAD rekao da je Balkan najveća pretnja evropskoj bezbednosti. Neposredno posle govora H. Klinton (31. januara), dolaska Eštonove ovde, pomoćnik šefa američke diplomatije odgovornog za evropska i evroazijska (zbog Turske ovakvo ime dato je jednom odeljenju Stejt dipartmenta) pitanja Filip Gordon je čak dva puta u kratkom roku govorio na temu bezbednosti Evrope i nestabilnog Balkana. Najpre stranim novinarima akreditovanim u Vašingtonu, a zatim i na harvardskoj Kendi školi.

U svim ovim prilikama se nalazi, manje-više, jasna poruka koju je ovde donela i Eštonova. Da su, posle stupanja Hrvatske i Albanije u NATO, a na tom su putu i Crna Gora i Makedonija, vruće bezbednosne tačke na Balkanu ostale Srbija i Kosovo, ali i Bosna i Hercegovina. Upravo je o BiH u Vašingtonu ovih dana govorio i Vuk Jeremić u maniru koji je izazvao komentare o nestabilnosti ovih tačaka.

Najčešće se zato može čuti i pročitati da su ovde još živi sukobi zbog granica, jezika, kulture i nacija i da je sreća što nisu onakvog intenziteta kao što su bili 90-ih godina.