Jesmo li odlučni da uradimo sve što je do nas kako bi ostvarili tu našu viziju Srbije 01.07.2025. godine?

Srbija je učlanjenju u Evropsku uniju bila bliže jedino 1991. godine u vreme vlade Ante Markovića. NJegovo proročanstvo da ćemo zablude plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi do sada se pokazalo prilično tačnim.

Broj stanovnika je u padu. Procenjuje se da će nas za 10 godina biti barem 10% manje. Broj novorođene dece nam je ispod evropskog proseka. OEBS procenjuje da ćemo od odliva mozgova pretrpeti štetu od oko devet milijardi evra u vidu tehnološkog i naučnog zaostajanja u inovacijama.

Nezaposlenost mladih duplo je veća od opšte. Stari i iskusni napuštaju tržište rada, a mladi ne stiču radno iskustvo i ne zamenjuju ih. Kvalitet obrazovanja ne daje preduslove ekonomskog rasta. Osim u sektoru informacionih tehnologija, čiji doprinos je još uvek minoran. Daleko smo od estonskih iskustava.

Živimo u „zarobljenoj“ i „dubokoj“ državi. Populističke i klijentelističke grupe su je uzurpirale. Institucije nemaju administrativni kapacitet, netransparentne su i ne razumeju da su one tu zbog građana. Civilno društvo nema kontrolu nad bezbednosnim sektorom i centrima moći duboko sakrivenim u zarobljenim državnim strukturama.

Preovladava etnocentrički koncept države. Istorija se interpretira, a izbori osvajaju nacionalističkom retorikom. Skoro da nema političara koji bi promovisao saradnju različitih etničkih grupa po regionu. Manjine se stoga ni ne identifikuju sa državom u kojoj žive, već sa državom maticom nacije.

Regionalni razvoj je sve neravnomerniji. Oko 250.000 ljudi godišnje pređe iz sela u gradove. Tu su kapitalne investicije i kakve takve šanse. Uz urbanizaciju imamo i centralizaciju moći, divlju gradnju, nerešeno vodosnabdevanje, kanalizaciju i zaštitu životne sredine.

Bezbednosni rizici nisu više samo regionalni. Migrantska kriza i terorizam uvezeni su. Na njih se odgovor ne može dati bez regionalne saradnje podstaknute podizanjem regionalne infrastrukture.

Ako sve ovo znamo i ako imamo viziju Srbije na datum iz naslova, šta je potrebno da uradimo?

Redosled „stabilnost, pa razvoj, pa demokratizacija“ ne daje dovoljno rezultata. Sva tri koloseka su jednako važna. Nepopularna evropska uslovljavanja Srbije se moraju pravdati doslednošću u poštovanju evropskih vrednosti. NJihovo kršenje nikome se ne sme opraštati. Ruske interese, koji se ovde ostvaruju kroz političke glasnogovornike i medijske kanale, i kineske ambicije da državnim projektima izgrade ulaz na evropsko tržište moramo vrednovati kroz sopstvene novčanike. Ko god ovde podgreva zamrznute konflikte, ne želi nam dobro.

Trebaju nam vlasti iskreno opredeljene reformama, voljne i sposobne da odgovore svim izazovima oslobađanja „zarobljene“ države i isterivanja skrivenih centara moći iz njenih struktura. Treba nam da takve vlasti imaju i susedi u regionu. Treba nam rešenje bilateralnih konflikata, a ne njihovo zamrzavanje. Treba nam vladavina prava i implementacija evropskog zakonodavstva da savladamo korupciju i organizovani kriminal, a on je snažno regionalno povezan. Razlog više za regionalno povezivanje. Region je tržište na kojem imamo visok spoljnotrgovinski suficit sa svakim.

Jedno je sigurno: jedini pravi pokretač reformi jesu evropske integracije. Bez tog procesa reformi ne bi ni bilo. Sami za sebe ne bi ih nikada sprovodili. Zato jedini put istinske i prve prave istorijske transformacije ovog društva jeste upravo onaj put na čijem kraju je scena podizanja zastave Evropske unije ispred Doma Narodne skupštine 01. jula 2025.

Autor je narodni poslanik Pokreta centra u Skupštini Srbije