Foto: Freeimages/cierpki

„Što ti je to trebalo ?“, onako kako ga je to pitala Olja Bećković kada je, citiravši nekog klinca, izgovorio jedinu psovku u emisiji Utisak nedelje, verovatno ga često pitaju mnogi – zar to ne može sve da se kaže pristojnije, uljudnije, lepše, drugačije, bolje? Sigurno je da ga to pitaju i njegovi politički saborci, očekujući da će ga, ako mu već to karakter ne dozvoljava, vreme i sivilo domaće politike nepobitno promeniti kad-tad, učiniti ga dosadnijim i prihvatljivijim njima.

Ali, sve mi se čini da Trifunović, ma koliko tvrdio da će da poradi na svom nastupu, ustvari ne želi da ga menja. Razlog je verovatno to što Sergej, dok je kao mučenik prisiljen da se sav uglađen i uštirkan izvinjava i pravda vaskolikoj domaćoj javnosti, poziciji i opoziciji, novinarima i vladinim propagandistima, dobro vidi šta se dešava ispred njega, pored njega, oko njega, iza njega, dok govori to što govori, na sebi svojstven način. On tu nema kome da se pravda – precizno, u masi ljudi koji mu aplaudiraju i netremice prate svaki njegov govor, to od njega niko i ne očekuje – naprotiv. „Svaka mu čast“ i „E, nek im je rekao, s ovima se jedino tako i može“, pomisli najveći deo građana ove napaćene i politikantstvom zasićene zemlje. Sergej Trifunović to dobro zna i bilo bi pomalo glupo očekivati od Sergeja-političara da, od svih, baš on mora na nečemu njemu svojstvenom da poradi, tim pre što mu šupičkumaterinu nastupi u odnosu na vlast donose najviše simpatija među potencijalnim biračima. Sve je istina – da ne zvuči to uvek lepo, da se često izgovore stvari koje bi svakom drugom bile ozbiljan faul za političku karijeru, da se prekrstimo, a ponekad i jedva čekamo kraj (za njegovo i naše dobro) – ali, otvoreno govoreći, s kojim pravom se očekuje od Sergeja Trfunovića da se odrekne svog najvećeg aduta pred potencijalnim biračima? Koji političar, u kom univerzumu, bi to učinio? Nijedan. Nikada. Ni u kom univerzumu.

Sećam se protesta „Protiv diktature“ u Novom Sadu 2017. godine – šetao sam u masi sa svojom koleginicom i odjednom se pored nas pojavio Sergej. Reka ljudi se kreće unapred, nešto se pevuši s početka kolone, neki prate taj ritam, ali većina razgovara sa osobom do sebe o ko zna čemu, neki prave selfije, neki su tu zaista zainteresovani, ali život zove – cupkaju čekajući momenat da se isključe i požure na svoju sledeću obavezu. Sergej se okreće oko sebe i rukama koje podiže od dole ka gore signalizira masi da se probudi, kao da govori „dižite se mamu vam“, a to bi verovatno i rekao da se, umesto na sredini u masi, našao na početku kolone s nekim mikrofonom u ruci.

I, da se ne lažemo, Srbiji treba jedan Sergej Trifunović, baš sada, baš u ovim okolnostima. Ono što Sergeju treba je da nauči kako da balansira između šupičkumaterinu i stvari koje u svojim govorima uobličava u činjenice o političkoj realnosti koju živimo. Da pazi da ne rasteruje svoje potencijalno biračko telo, jer je već naučio kako da ga pridobije. Rečju, da nauči kako da ne pretera. Ono što nama treba je da razumemo da nam se sada obraća Sergej Trifunović, političar, koji je dobro shvatio da njegov način radi posao. I nije moglo srpskije od ovoga. Ostalima treba da razmisle o tome zašto i pored iskustva i znanja o politici, ne bude iste simpatije kod građana.

Autor je pisac iz Novog Sada

Povezani tekstovi