Srpska igra "mice" 1

Naši su starinom bili stočari. Nismo bogzna šta sačuvali od tradicije predaka, sve bežeći od čobanskih korena.

Jedna igra, koju smo nasledili još od starih Rimljana, ipak se zadržala do današnjih dana.

Zvala se mica, trika, mlin.

Čobani bi na utabanoj zemljanoj podlozi nacrtali prvo jedan veliki kvadrat, pa onda unutar njega manji, a unutar ovoga najmanji.

Na krajevima i u sredini svake duži igrači naizmenično postavljaju svoje figure, obično žir, pasulj ili zrno kukuruza. Igrač koji postavi svoje tri figure u nizu napravio bi triku, čime je dobijao pravo da pojede protivničku figuru.

Vispreniji igrači bi uspeli da svakim postavljanjem figure naprave triku i tako suvereno vladaju igrom i jedu figure protivnika. Zato danas ovu igru nazivaju strateškom.

Mice su danas premrežile Srbiju. One najveće kvadrate postavio je vođa, raspoređujući svoje figure i svakim potezom pravi triku. Manji kvadrati su po ministarstvima, javnim preduzećima, ustanovama i drugim zabranima miljenika partije na vlasti, a oni najmanji namenjeni su lokalnim šerifima po opštinama i nižim institucijama. Fora je u tome što oni, ničim kontrolisani, raspoređuju svoje figure, prave trike i raspolažu svim drugim figurama i svime što se nalazi u njihovom kvadratu.

Vođa u prvom kvadratu gradi auto-puteve, brze pruge, mostove, deli placeve i pare stranim firmama, diže jarbole i gondole, kopa metroe, presuđuje i oslobađa.

Ako mu uskoro inženjerska komora ne oduzme licencu, izgradiće auto-put Kalemegdan – Slavija, drugi nema ko da mu se suprotstavi.

Kad vođa pogleda snimak i kaže da neko nije kriv, može pasti sto helikoptera, udariti sto auta i izginuti sto ljudi, policija, tužilaštvo i sud tu nemaju više šta da traže. Vođa je postavio još jedan kvadrat i u njega smestio dobro plaćene dužnosnike zadužene da ćute: Ustavni sud, javnog tužioca, zaštitnika građana, REM, RTS.

U treći kvadrat je smestio svoje tabloide, elektronske i papirne, koji smeju sve, naročito prema njegovim protivnicima.

I tako redom.

U onom srednjem kvadratu ministri su prvo, onako usput sebi, uzeli doktorate i diplome, za svaki slučaj. To što trguju oružjem, što su se družili sa Zemuncima, primali koferče para, kupovali velike stanove tetkinim parma, postavljali sinove za direktore, za narod ništa ne znači. Vođa je rekao: pa šta.

Tek je Eldorado u onim malim lokalnim kvadratima.

Tu vladaju šerifi bez trunke srama i stida, bahato i surovo iskreno. I imaju onu u psihologiji poznatu podršku žrtava svojim dželatima.

Građani u strahu da ne izgube i ono malo što imaju, posao, zdravstvenu zaštitu, penzije, školovanje dece, podržavaju ih i tamo gde zdrav razum nikad ne bi ni pomislio. Podržali su šerifa Lučana, a ne svog kolegu, oca poginulog im, takođe kolege.

Podržali su šerifa Grocke, koji je zapalio kuću novinara koji mu je otkrio mutne radnje, a ne svog komšiju čija je kuća izgorela.

Podržali su šerifa Brusa koji se nabrusio na saradnicu, a ne ženu, svoju sugrađanku koja se suprotstavila seksualnom manijaku.

Onaj šerif Grocke je iskren kod pretnje tužiocu, jer i on i podržavaoci smatraju normalnim da ima pravo da se obračuna sa protivnicima, pa i paljenjem kuće.

Otkud sad tu tužilac nešto zanoveta.

Šerif Brusa, da je još malo potrajalo, vratio bi, bar u svom kvadratu, pravo na prvu bračnu noć. Ako ne baš na prvu, ono na drugu ili treću.

Šerif u Subotici ima pravo da batina one što mu se suprotstavljaju, pa bili oni i iz njegove stranke.

Šerif u Leskovcu vlada trideset godina i ima pravo da menja kalendar i pomera datume, prema svojim potrebama.

Neki šerif, slobodan strelac po partijskim zaslugama, sazidao je hotel od hiljadu kvadrata na krovu Srbije. Pa šta, ‘ajd neka neko sruši. Šerif Beograda pregrađuje, ruši, slaže kocke sve u milionskim ciframa.

Zamislite šta bi se moglo u Knjaževcu ili u Plandištu napraviti sa bačenim parama na trgu oko konja.

Puna je Srbija bahatih šerifa koji postavljaju svoje figure, jedu tuđe, ruše i zidaju, tuku i primoravaju na bludne radnje.

Pa šta?

A tek smo u gonjenju manijaka koji je oteo devojčicu mogli da vidimo koliko je srpskih kuća prazno, koliko je srpskih sela pusto, jer su žitelji pobegli, od svega pa i od bahate vlasti.

Ali, ima jedno ali, što rekao Bjelogrlić, malo su se zaigrali, ovo je malo i naša Srbija. Srušićemo jedan po jedan kvadrat i jednu po jednu triku, do poslednje. Krenuli su studenti, mladi protestanti jedan od pet miliona, Marija Lukić, Aleksandar Obradović, Milovan Milojević, Milan Jovanović… ‘Ajd sad i mi.

Autor je profesor u penziji