Šta plaćam, a šta mi se događa 1Foto: mentalhealth-serbia.org

Jedna od vesti koja se ovih dana provlači kroz razna glasila tiče se poskupljenja TV pretplate za RTS.

Iskreno, ne znam ni koliko je ona ranije iznosila ni koliko će iznositi nakon poskupljenja, ali mi to u ovom trenutku nije toliko ni važno.

Plaćao sam je i ranije, plaćaću i ubuduće, ne zbog RTS i njegovog programa već iz principa.

Naravno da se o ovoj taksi može i mora raspravljati, njena se visina iznosa i namena moraju stalno preispitivati, ali bi takva rasprava trebalo da dođe na kraju čitave jedne studije o tome čemu ona uopšte služi i šta mi, kog đavola, tu zapravo plaćamo.

A kako trenutno stoje stvari u RTS, gadnog đavolka plaćamo.

Televizijska pretplata, taksa, licenca ili kako god je u kojoj zemlji definisana, jeste iznos koji država (vlasnik javnog resursa, a ne javnog servisa!) propisuje kao naknadu za, s jedne strane mogućnost da do vas dođe signal televizijskog (i radijskog) javnog servisa, a s druge strane garanciju da taj javni servis obavlja sve one funkcije zbog kojih je i prisutan u etru.

Ne ulazeći u detalje vezane za ulogu medijskih javnih servisa i njihovo finansiranje, važno je reći da je jedna od njihovih ključnih karakteristika univerzalnost plaćanja.

To znači da ta obaveza treba da bude jednaka za sve, a njena suština jeste da iznos koji se plaća treba gledaocu da omogući da kroz program javnog servisa ima kvalitetno informisanje, edukaciju i zabavu.

Ovo, međutim, mogu da rade i tzv. komercijalni emiteri, nezavisno od područja pokrivenosti (nacionalna, regionalna ili lokalna frekvencija), pa zašto baš za javni servis da plaćam, pitaju se mnogi.

Za javni servis plaćamo (svi) jer on mora da obezbedi apsolutnu geografsku dostupnost, univerzalnost u obraćanju, posebnu pažnju svim manjinskim grupama, doprinos osećaju pripadnosti i zajedništva, univerzalnost plaćanja, kvalitetan program (nasuprot visokim rejtinzima po svaku cenu) i podsticaj slobodnog mišljenja (nasuprot ograničavanju i cenzuri).

Ove karakteristike bi trebalo, u idealnom slučaju, da krase sve emitere, ali oni koji svoj prihod isključivo (ili gotovo isključivo) zasnivaju na oglašavanju, ne moraju nužno da ih se pridržavaju.

Komercijalni emiteri moraju da se pridržavaju zakonom propisanog programskog sadržaja za koji su frekvenciju i dobili, ali ne moraju (nužno) da imaju emisiju posvećenu osobama sa invaliditetom.

Prva televizija ne mora da ima emisiju na mađarskom, a Pink i Hepi ne moraju da proizvode emisije o hemijskim jedinjenjima (iako bi se reklo da su nekima sa ove dve televizije dobro poznati njihovi derivati).

RTS, međutim, mora, budući da je javni servis.

Dakle, ono što bi svi trebalo da plaćamo je medijski servis koji će „pokriti“ sve, svašta i svakoga (ne bez kriterijuma, naravno) u najkvalitetnijoj mogućoj produkciji i najsavremenijem mogućem formatu. Imaju li građani Srbije takav javni servis?

Druga, ne manje važna, značajka pretplate je solidarnost.

Ova reč, a i sam čin solidarnosti odavno je obesmišljen jeftinim komunikacijskim trikovima raznih likova koji su od devedesetih naovamo uzjahivali na državne funkcije.

Solidarnosti se u poslednje vreme setimo samo kad se treba poslati SMS za neko bolesno dete, ali svako zdravo društvo bi trebalo da počiva na solidarnosti.

U slučaju TV pretplate to znači da je poželjno, iako mnogi iz različitih razloga ne gledaju ili ne žele da gledaju program javnog servisa, da je svi plaćamo kako bismo pomogli onima kojima je takav program potreban ili možda jedini izvor informacija, zabave i edukacije.

Tako ćemo, u slučaju da javni servis obavlja sve svoje funkcije, omogućiti da se društvo i država, koliko toliko, razvijaju i da svi građani, makar formalno, dobiju mogućnost da ostvare svoje potencijale.

Želi li država takve građane?

Brana potpunoj komercijalizaciji javnog servisa još je jedan od razloga za postojanje pretplate.

Iako se javni servis može i mora finansirati i prodajom oglasnog prostora, deo prihoda koji se dobija od pretplate upravo treba da mu omogući da predviđeni procenat svog programa posveti onim oblastima i temama koje nisu „komercijalno isplative“.

Pored toga, novac od pretplate bi trebalo da bude usmeren i na konstantno unapređenje kapaciteta i resursa koji će dovesti do ostvarivanja osnovne funkcije postojanja javnog servisa, takoreći „rezon d et(a)r“.

Koliko je u RTS transparentna raspodela prihoda od pretplate?

Ozbiljne se polemike vode i vodiće se o pretplati i javnom servisu uopšte i tu dolazimo do onog đavolka s početka priče.

Organizacija koja se u ovoj zemlji krije iza naziva medijski javni servis pre bi mogla da se nazove partijski tajni resurs, jer mi se čini da ne ispunjava niti jednu od definisanih funkcija, a uredno „ubire“ pretplatu, sve ovako poskupljenu.

Ubire i, čini mi se, neki novac iz budžeta.

Tako je bilo dok je rečena organizacija bila „medijski javni servis evropske Srbije“, a mislim da je najgore bilo, ne tako davno, kada je bila i medijski javni servis ratnohuškačke Srbije.

Umesto kvalitetne informacije, edukacije i zabave, RTS nam kroz kablove i, verovatno još po negde antene, dotura jeftinu propagandu upakovanu u špice informativnih emisija, neviđeno dobru edukaciju (da, neviđeno, nema je!) i zabavu iz prošlog veka sa narativom koji je problematičan u svim mogućim pravcima.

Mada ni ovovekovni pokušaji nisu naročito kvalitetni.

Dobro, nije sve tako crno, na drugom kanalu ide emisija o čudima prirode i društvenim fenomenima pod nazivom „Prenos sednice Skupštine Srbije“.

Ili je to reality show?

Kada „rešimo“ ove stvari, lako ćemo onda o pretplati, njenom iznosu i predizbornim obećanjima o ukidanju.

Sinoć pogledah izvrsnu emisiju o važnosti očuvanja živih vrsta u južnim morima, koju je proizveo javni medijski servis jedne evropske zemlje.

Zaključuje narator na kraju: što je više vrsta u tom moru, to je veća mogućnost da se obnove i pojedini resursi čitave planete od kojih zavisi i život ljudi na njoj.

E, baš to važi i za one medije koje po svojoj funkciji treba ili žele da budu javni servisi.

Dakle, što je više građana koji uče, misle i rasuđuju, to je veća mogućnost da se razvijaju društvo i država, a posledično i ljudski život na planeti.

Autor je predsednik UO Centra za pishologiju

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.