Znaju studenti s kim imaju posla: Šta im je namera na putu do Strazbura?

A preko društvenih mreža mnogi beskrajno brbljaju i blebeću. Zato vreme studenti su u permanentnim akcijama. U plenumima na fakultetima ili u protestima na ulicama.

I jedino su oni izloženi nasilju i nezakonitim pritiscima svake vrste, od strane pomahnitalog psihopate na mestu predsednika Srbije. Kao da je vlasnik budžeta Srbije, ukida ili smanjuje plate nastavnom osoblju, prebija i hapsi studente.

Vrhunac bezumnosti neostvarenog vođe fudbalskih huligana na mestu predsednika bila je javna optužba da je predvodnik pobune studenata u Nišu dekanka Filozofskog fakulteta Natalija Jovanović kriminalka.

Već sutradan na ulici u Nišu profesorku Jovanović je nožem napala i ranila jedna žena. Na sve to epsko zlo koje i dalje jaše Srbiju izjavljuje: „Dekanka kaže da sam je ja ubo nožem, a povreda je otprilike kao kada sečete luk ili krastavac“.

Ne treba biti psihijatar pa zaključiti da je čovek koji misli da je vlasnik Srbije – psihopata. Stručnjaci kažu da je takva osoba neuračunljiva, nema osećaj za moral, stid, empatiju i realnost kao normalni ljudi.

Psihopate imaju svoju paralelnu realnost, svoju ličnu istinu, koja nema veze sa stvarnošću. Menjaju iskaze i ponašaju se iracionalno, shodno tome kako im ta njegova lična istina u trenutku nalaže.

Zato je doktorka Karolina Bubanja, specijalista psihijatrije uputila zahtev katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, da zvanično i javno iznesu mišljenje o psihijatrijskom profilu osobe koja se zove Aleksandar Vučić.

Psihijatri taj profil mogu da svakodnevno vide i čuju preko svih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Sa kojih ne silazi Aleksandar Vučić. Preko medija u tipično radikalskom maniru, uspeo je da napravi zamenu teza. Da se priča o posledicama, a ne o uzroku protesta, odnosno o zahtevu da se otkriju i kazne odgovorni za pogibiju 16 nevinih ljudi u Novom Sadu.

I dok mi „salonski“ borci protiv tog tipa na vlasti, analiziramo i komentarišemo njegove sulude i bolesne izjave, studenti ne diskutuju nego kreću u akciju. Iste večeri kad ih je nazvao ruljom, ustali su i blokirali RTS. Usred te blokade dogodio se onaj slučaj kada je žandar udario policajca u civilu misleći da je student, a za taj udarac Vučić je optužio studente i još dodao da su pokušali da mu u usta stave bombu.

Znaju studenti s kim imaju posla. Znaju da je on ne samo predsednik već i ministar svih ministarstava, javni tužilac i vrhovni sudija. Zato su više puta pozvali građane na sveopštu blokadu režima, na obustavu rada ili generalni štrajk. Nismo se odazvali. Pored ostalog i zbog toga Studenti kreću u internacionalizaciju svog bunta.

Dok ovo pričam, oni su na biciklima u pratnji bajkera na putu do Strazbura. Namera im je da posle Vučićevih laži, obaveste rukovodstvo Evropske unije o stvarnom stanju na društvenoj i političkoj sceni Srbije.

Tura do Strazbura – zove se to njihovo najnovije delanje. A kako na sve te akcije gledamo mi građani, možda je najbolje izrazio kolega sa KTV televizije Aleksandar Dikić – inače lekar po struci. Citiram: „Pored faze internacionalizacije, pobuna mora ući u fazu konfrontacije. Studenti, mi stariji znamo da vi znate ko je odgovoran za ovakvo stanje u državi. Mi znamo da vi znate da se ovakvi sistemi ne mogu ustrojiti, ne mogu popraviti. Konfrontacija je neminovna i u nju nećete ući sami. Nikako. Ako krenu na vas pustite nas. Ali morate krenuti vi ka cilju, da bismo vas pratili i na ramenima izneli na pobedničko postolje“- kraj citata.

Idealna prilika za konfrontaciju o kojoj govori Dikić, bila je 15. marta kada je iza ili uz studente stajalo milion i šest stotina hiljada građana u Beogradu. Psihopatski predsednik je danima najavljivao baš takav scenario, porukom da će tada država svirati kraj protesta. Studenti su toga dana sprečili krvoproliće i time pokazali doslednost, jer od početka protesta ponavljaju da je njihov bunt miran, nenasilan, nekonfliktan. Oni traže promenu naše svesti i promenu ponašanja prema pravnoj nomenklaturi.

Ne žele da prihvate ono što su nama starijima nametnuli šešeljizam i vučićizam da je nasilje borba za mir, da je zlo – dobro, da je uvreda argument, da je psovka legitimna, da su laž, nasilje i mržnja način političke borbe. Pokrenuli su možda i nemoguću misiju da leče društvo koje je više od tri decenije utapano u nasilje, mržnju, pljačku i korupciju. Znaju studenti vrlo dobro i da je predsednik nenadležna institucija za njihove zahteve, ali i to da sa njim počinje i sa njim se završava lanac korupcije koja razara Srbiju. Ne mogu međutim oni imenom i prezimenom da kažu da Vučić mora u zatvor jer nisu nadležni za tako nešto.

Ali mogu da odbiju razgovor sa njim i da mu jednim transparentom poruče: „Ne može niko oproštaj da traži, a korist od svog zločina da zadrži“. I zašto bi Studenti prvi krenuli u konflikt sa Vučićem?

Ako krenu na vas, pustite nas – kaže Dikić. Upravo je obrnuto. Građani treba da krenu i konačno da se obračunaju sa epskim zlom Srbije, a studenti će ih sigurno podržati. Jasno je kao dan ako propadne srpsko studentsko proleće, bićemo krivi mi a ne studenti.

Opterećeni slobizmom, šešeljizmom i vučićizmom, mi uporno pokušavamo da studentima nametnemo naše misaone kalupe, a oni nam i delom i rečima poručuju: Da bi došlo do korenite promene, nije dovoljno promeniti Vučića.

Da bi svima bilo bolje, moramo se i mi promeniti nabolje. Studentsko proleće ne sme propasti jer bi to značilo da će se Srbija za sva vremena pretvoriti u veliki Ćacilend.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.