Studenti su uradili mnogo toga: A šta kad ovo prestane?

Studenti, kao neformalna grupa, ne mogu da se kandiduju. Čak i da mogu (hipotetički) videlo bi se da je u pitanju jedna vrlo heterogena grupa, čija bi organizacija (ponavljam, hipotetički), trajala kraće nego koalicije naših opozicionih stranaka.

Njih je ujedinilo ono za šta se mi molimo i u sopstvenoj himni – pravda, nesumnjivo jak kohezivni faktor.

I šta bi onda bilo? Pa, ništa, morali bismo da se fokusiramo na već postojeću opoziciju, kojoj je sada, opet zahvaljujući studentima (iako u datim okolnostima nije uradila ništa loše) nekako pao kredibilitet.

I opet bi bilo ono čuveno: „nemam za koga da glasam“. Teško je verovati da vladajuća partija ima 49% podrške u biračkom telu, ko god i koliko god relevantan bio onaj koji je radio istraživanje. Da ponovimo, studenti su razobličili nezadovoljstvo aktuelnom vlašću, a to nije bez uticaja ni na one, neopredeljene.

Ali, za koga glasati kad studenti ne postoje kao opcija? Postoji bojazan da opet, uprkos viđenom nezadovoljstvu, niko iz opozicije prosečnom glasaču ne bi bio opcija (ovde ne uzimamo u obzir izbore pod postojećim uslovima koje bi deo opozicije bojkotovao, jer čini se da su studenti pokrenuli jedan proces u kome će i izborni uslovi biti bar za nijansu pravedniji).

Sve se ovo dešava dok vrhovni vođa još uvek ima podršku Zapada jer još intenzivno radi na svom svetom trojstvu: Kosovu, litijumu i Ekspu. I još nešto: za sada niko ne razmišlja o tome da će studentski protesti jednom, a to možda bude uskoro, (pre)stati.

Šta će biti onda, teško je reći, ali jedno ne sme – ne sme se zapasti u apatiju kao što je bio slučaj kada su neki drugi protesti prestali.

Jer, u ovom slučaju nije isto – studenti su započeli nešto što može da stane, ali ne i da se ugasi.

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.