Foto: Miroslav DragojevićRazdoblje krajem jedne i početkom nove godine svakad je praćeno navalom osećanja i osetljivosti, sećanja i prisećanja, podvlačenja crte, rezimea, (pre)sabiranja.
Kajanja i nadanja, nostalgije…
Na naš prvi sastanak, izlazak – leta 1983. godine, na jednu beogradsku restoransku terasu usred dedinjskog zelenila, došla je pompezno obučena: na visokim štiklama, jako našminkana u jarko crvenoj, „opasno“ kratkoj haljini boje njenog karmina, utegnutoj širokim kožnim svetlucavim kaišem, spuštene garave kose.
Magično, crveno i crno, asocijacija na Stendala.
Nije joj manjkalo hrabrosti.
Kasnije mi je rekla da je htela da proveri i moju.
Dža ili bu!
Ili da je ubuduće izbegavaš, ili da poželiš da je svakodnevno viđaš – da postanemo „mi“.
Desilo se tô drugo.
Njeno ponašanje od početka ne beše ni uobraženo, ni isfolirano, ni bahato.
Naprotiv: prirodna, jednostavna, ljupka, duhovita, zanimljiva i nadasve temperamentna, vesela. Ujedno i drugarski nastrojena i ženstvena.
Te prve godine me je – kao nijedne ni pre, ni posle – išlo gotovo sve: i „linija“ i kondicija, i osmeh i vicevi, i romantičnost i preduzimljivost – i razgovor, i ideje i delanje.
Biće da sam bio naročito motivisan.
Govorio sam joj tada da se Svetlane „račvaju“ na Cece i Lane, a da će prekosutra biti dva dana od kada sam se opet do bola zatreskao u nju.
Započeli smo da gradimo našu ljubav, i baš smo se svojski zabavljali.
Ili smo šetali, svuda po gradu hodili, različite predstave, kafane i kafiće posećivali, s društvom/“ekipom“ se provodili, a često se i rajski osamljivali – ili smo razgovarali telefonom, a razmenjivali nežna pisma kada je neko od nas sâm putovao.
Nisam zaboravio ni naše odlaske na more, „sa okusom soli… i okusom sna“ (Arsen Dedić).
Autobusom do Herceg-Novog, tog prvog zajedničkog leta, kada je više sati u vožnji s glavom na mom krilu mirno spavala. Beše tô reprezentativni isečak sreće (iako te noći nisam oka sklopio!).
„Premećem“ po glavi i tok jedne zimske avanture vozom do Kopra kada smo zbog snežnih nameta kasnili na odredište više od 12 sati.
U kupeu je bilo prehladno i bez struje, a meštani su nam, dok smo često i dugo usput stajali, preskupo prodavali vodu.
A na jednoj svadbi u Šapcu, u ulozi kuma, razbio sam čašu o mikrofon, u delirijumu, zbog nje…
Važili smo za skladan par.
Ponekad smo se svađuckali zbog gluposti, pa ubrzo mirili. Sve teže sam podnosio neminovne dane „beznjenice“ (Laza Kostić, Santa Maria della Salute).
Jednom prilikom kada se vraćala s turneje kulturno-umetničkog društva čiji je bila član, autobusom otidoh više kilometara od Beograda, i na jednoj stanici – u Valjevu! – sačekah „njen“ voz da bismo bar delić trase putovali zajedno, ka Beogradu. (Stara beogradska železnička stanica sada je zanavek zatvorena, a obožavao sam setno njene perone, dolaske i odlaske, i okolnost da se tű završavaju, odnosno počinju koloseci – da nije „prolazna“…. Ali pokazalo se nedavno da je ipak bila, ali u sasvim drugom smislu.)
Elem, da li sam uskočio u kompoziciju pristiglu iz Bara da bih je, kao, uhodio?
Pre će biti da sam tako postupio da bih je što pre video i zagrlio strasno!
Da je iznenadim, da ispadnem „faca“, da joj pomognem oko prtljaga.
Od svega toga pomalo, ali ispalo je na kraju štosno i originalno.
Rastali smo se naprasno i zauvek upravo pred jedne novogodišnje praznike, u periodu kada je čovek ionako često napet i umoran od svega.
Posredi je bila izvesna banalnost, prkos je u tom trenutku bio jači od već malko okrnjene naklonosti.
Od tada nismo progovorili ni reč, tužno i u suštini bezrazložno razdvojeni.
Patnja i ponos, paklena kombinacija neuspeha.
A kada sam je slučajno sreo pre petnaestak godina na savskom keju, učinilo mi se da je okrenula glavu: „osveta“, ravnodušnost ili dodirnuta stara rana?
Pamtim i dalje broj njenog ondašnjeg telefona, roditeljsku kućnu adresu i datum rođendana.
Jer, do nebesa je vredelo naše vreme, svaki minut!
I pitam se, na koncu, po čemu je ona bila toliko posebna da me pogodi „okidač uspomene“ (Majkl Ondači, Engleski pacijent)?
Što je bila beskrajno šarmantna, lepa, dražesna, umiljata, požrtvovana? Što je stvarala divan štimung gde god bi se pojavila?
Što je bila okretna, spretna i poletna?
Što je s pažnjom i strpljenjem dugo raspetljavala umršeni najlon dok smo zajedno pecali na Mljetu?
Što je tako simpatično vozila „peglicu“ i vezivala podlakticu nekakvom maramom da ne bi pobrkala levo s desnim i obrnuto?
Što je znala sijaset igara na podijumu, i tradicionalnih, narodnih, i onih modernih?
Što se tako sjajno slagala s mojom sestrom, čak i kada smo nas dvoje izgubili svaki kontakt?
A možda najviše zbog toga što me je baš ona – slutim sa ove znatne vremenske distance, gledajući unazad – jedina od svih ranijih, makar na kratko, nekada zaista „bez ostatka“ volela.
„Ukus je katkad isto što i porok“ (Edgar Dega).
Autor je profesor Pravnog fakulteta
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Islamska država i Britanija: Britanija zabranila povratak Šamimi Begum, pristalici radikalne grupe
Vila je ta 1983 bezbrižna za „pravnike“ koje je tada „bio glas“ da su toliko „stručni“ i da „dva pravnika imaju tri mišljenja“. Naravno „pravnicima“ nije padalo na pamet da brinu o inflaciji i stalnom padu nemačke marke otkako je Karter posle posete Beogradu kada se provozao sa šeširom sedeći na zadnjoj haubi kabrioleta i nogama na sedištu „prošao kroz ceo Beograd od palatealbanije do slavije“ a onda u Topčideu na ručku rekao „ovu parčekanju ničega smo mi izdržavali od 48“. 80te su bile bezbrižne za sve bez mozga koji nisu shvatali da „njihov standard“ potiče od lažne industrijalizacije i opšte kriminalizacije birokratizacijom i da se srlja u neminovni bankrot 1989 kada je ceo „sretni socijalizam“ devalvirao svoju vrednost za 10000 puta. A onda „srećom“ Milošević razbuca SKJ i SFRJ svojom patološkom glupošću aparatčika, i niko nije primetio da je SFRJ bankrotirala sa vim svoji „sretnim sećanjima“ na „bezbrižno vreme“ kada se živelo od čeka na poček od par meseci koje pojede inflacija ili kredita 3za1 da bi se srečio „par nepar“ vožnja i uvozila struja i nafta.
Seća li se neko te 1983 i stravičnih restrikcija struje a da nije bio „drug parijac“ i živeo u „bezbrižnom okruženju drugova“ kojima niko nije smeo da isključuje struju kao što su to bezdušno radili „moralno politički nepodobnim“
Covek pise o licnoj a ne javnodrzavnoj stvari, valjda ima pravo na svoju setu!
Bas mi se svidela prica, nema nikakve veze sa 83. jesmo li ono tada imali bonove za kafu?
Ja se secam restrikcija struje, nestasice kafe, deterdzenta (1982-86)… Secate li se vi sta je i kako uradio Ante Markovic? Redova ispred predstavnistava za Mazde, Sony trinitrone, Panasonic kamere i turistickih agencija koje su pokrivale daleke destinacije? Punog voza mladih za vikend, cak i tad, od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih na relaciji Beograd-Zagreb? Nisam ni znao ko je ko a tko je tko. Secate li se i da je Evropa htela preko reda i bez ikakvih pravila, da nas „potkupi“ prakticno da udjemo u EU i budemo primer istocnoj Evropi? Nakon SFRJ nastupilo je doba nacionalisticke/patriotske logike, znanja, vrednoce, odgovornosti, savesti i zdravog razuma. Kakvi tabloidi takva i logika. I kod nas i kod tisucljentne brace. Tako smo i stigli ovde gde smo – u zlatno doba. Posli smo, naravno, 1987-me kad smo izabrali Slobodana Milosevica i postavili sebe u centar univerzuma kao nebeski narod i bezvrednosni sistem koji je i danas na snazi. Nije nas s puta gluposti i ludosti nista omelo (to je najgora kombinacija a ne „patnja i ponos“ iz teksta koja se ponekad moze pravazici ako se dobro promisli). Nije nas nista omelo u ozbiljnoj nameri da naudimo sami sebi i sopstvenoj deci a izgleda da i nece (sto bi rekli, „ako bude srece“).
da su Slovenci i Hrvati imali planove za razbijanje države otkad su ušli u zajedničku državu, a ne kad je Milošević došao na vlast.
Predivan tekst, pun iskrenih emocija. Ovo je jedan pokusaj da se vratimo najlepsim osecanjima, zdravom emocionalnom zivotu jer je nase drustvo postalo popriste mrznje, zlobe i najgorih emocija
Ako je vama vreme p0rovedeno u zatvoru bezbrizno onda dobro.
Kakav kiceraj!!!!!!!!!