Tragovi bezbrižnih vremena 1Foto: Miroslav Dragojević

Razdoblje krajem jedne i početkom nove godine svakad je praćeno navalom osećanja i osetljivosti, sećanja i prisećanja, podvlačenja crte, rezimea, (pre)sabiranja.

Kajanja i nadanja, nostalgije…

Na naš prvi sastanak, izlazak – leta 1983. godine, na jednu beogradsku restoransku terasu usred dedinjskog zelenila, došla je pompezno obučena: na visokim štiklama, jako našminkana u jarko crvenoj, „opasno“ kratkoj haljini boje njenog karmina, utegnutoj širokim kožnim svetlucavim kaišem, spuštene garave kose.

Magično, crveno i crno, asocijacija na Stendala.

Nije joj manjkalo hrabrosti.

Kasnije mi je rekla da je htela da proveri i moju.

Dža ili bu!

Ili da je ubuduće izbegavaš, ili da poželiš da je svakodnevno viđaš – da postanemo „mi“.

Desilo se tô drugo.

Njeno ponašanje od početka ne beše ni uobraženo, ni isfolirano, ni bahato.

Naprotiv: prirodna, jednostavna, ljupka, duhovita, zanimljiva i nadasve temperamentna, vesela. Ujedno i drugarski nastrojena i ženstvena.

Te prve godine me je – kao nijedne ni pre, ni posle – išlo gotovo sve: i „linija“ i kondicija, i osmeh i vicevi, i romantičnost i preduzimljivost – i razgovor, i ideje i delanje.

Biće da sam bio naročito motivisan.

Govorio sam joj tada da se Svetlane „račvaju“ na Cece i Lane, a da će prekosutra biti dva dana od kada sam se opet do bola zatreskao u nju.

Započeli smo da gradimo našu ljubav, i baš smo se svojski zabavljali.

Ili smo šetali, svuda po gradu hodili, različite predstave, kafane i kafiće posećivali, s društvom/“ekipom“ se provodili, a često se i rajski osamljivali – ili smo razgovarali telefonom, a razmenjivali nežna pisma kada je neko od nas sâm putovao.

Nisam zaboravio ni naše odlaske na more, „sa okusom soli… i okusom sna“ (Arsen Dedić).

Autobusom do Herceg-Novog, tog prvog zajedničkog leta, kada je više sati u vožnji s glavom na mom krilu mirno spavala. Beše tô reprezentativni isečak sreće (iako te noći nisam oka sklopio!).

„Premećem“ po glavi i tok jedne zimske avanture vozom do Kopra kada smo zbog snežnih nameta kasnili na odredište više od 12 sati.

U kupeu je bilo prehladno i bez struje, a meštani su nam, dok smo često i dugo usput stajali, preskupo prodavali vodu.

A na jednoj svadbi u Šapcu, u ulozi kuma, razbio sam čašu o mikrofon, u delirijumu, zbog nje…

Važili smo za skladan par.

Ponekad smo se svađuckali zbog gluposti, pa ubrzo mirili. Sve teže sam podnosio neminovne dane „beznjenice“ (Laza Kostić, Santa Maria della Salute).

Jednom prilikom kada se vraćala s turneje kulturno-umetničkog društva čiji je bila član, autobusom otidoh više kilometara od Beograda, i na jednoj stanici – u Valjevu! – sačekah „njen“ voz da bismo bar delić trase putovali zajedno, ka Beogradu. (Stara beogradska železnička stanica sada je zanavek zatvorena, a obožavao sam setno njene perone, dolaske i odlaske, i okolnost da se tű završavaju, odnosno počinju koloseci – da nije „prolazna“…. Ali pokazalo se nedavno da je ipak bila, ali u sasvim drugom smislu.)

Elem, da li sam uskočio u kompoziciju pristiglu iz Bara da bih je, kao, uhodio?

Pre će biti da sam tako postupio da bih je što pre video i zagrlio strasno!

Da je iznenadim, da ispadnem „faca“, da joj pomognem oko prtljaga.

Od svega toga pomalo, ali ispalo je na kraju štosno i originalno.

Rastali smo se naprasno i zauvek upravo pred jedne novogodišnje praznike, u periodu kada je čovek ionako često napet i umoran od svega.

Posredi je bila izvesna banalnost, prkos je u tom trenutku bio jači od već malko okrnjene naklonosti.

Od tada nismo progovorili ni reč, tužno i u suštini bezrazložno razdvojeni.

Patnja i ponos, paklena kombinacija neuspeha.

A kada sam je slučajno sreo pre petnaestak godina na savskom keju, učinilo mi se da je okrenula glavu: „osveta“, ravnodušnost ili dodirnuta stara rana?

Pamtim i dalje broj njenog ondašnjeg telefona, roditeljsku kućnu adresu i datum rođendana.

Jer, do nebesa je vredelo naše vreme, svaki minut!

I pitam se, na koncu, po čemu je ona bila toliko posebna da me pogodi „okidač uspomene“ (Majkl Ondači, Engleski pacijent)?

Što je bila beskrajno šarmantna, lepa, dražesna, umiljata, požrtvovana? Što je stvarala divan štimung gde god bi se pojavila?

Što je bila okretna, spretna i poletna?

Što je s pažnjom i strpljenjem dugo raspetljavala umršeni najlon dok smo zajedno pecali na Mljetu?

Što je tako simpatično vozila „peglicu“ i vezivala podlakticu nekakvom maramom da ne bi pobrkala levo s desnim i obrnuto?

Što je znala sijaset igara na podijumu, i tradicionalnih, narodnih, i onih modernih?

Što se tako sjajno slagala s mojom sestrom, čak i kada smo nas dvoje izgubili svaki kontakt?

A možda najviše zbog toga što me je baš ona – slutim sa ove znatne vremenske distance, gledajući unazad – jedina od svih ranijih, makar na kratko, nekada zaista „bez ostatka“ volela.

„Ukus je katkad isto što i porok“ (Edgar Dega).

Autor je profesor Pravnog fakulteta

close
Tragovi bezbrižnih vremena 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.