U kom geopolitičkom smeru će „zaploviti“ lađa buduće vlasti

Kad je reč o intelektualcima, groznica histerizovanog društva alarmantno upozorava da više nije dovoljno samo biti pisac angažovanih tekstova za novine i časopise, saopštavati „analitička mišljenja“ na TV medijima, podkastima i internet mrežama. Ni zaista dobre knjige ne rešavaju problem. Problem je u tome što su, u ovakvim momentima istorije, loše knjige, koje potpaljuju požare strasti, efektivnija oruđa Zla, od dobrih knjiga i dobrih namera.

U izborno-autokratskoj verziji „konkurentske“ utakmice za glasove, uopšte nije lako „nositi se“ sa populističko-ideološkim, autoritarno generisanim, skoro monopolnim, propagandno-režimskim prividom kolektivne slobode i suverenosti. Naročito među slojevima društva – u zoni materijalne bede, neznanja i kulture siromaštva – podanički jaka lojalnost vlastima i prijemčivost crno-beloj slici politike i života uopšte, značajno umanjuje šanse ozbiljenja individualne slobode, kulture različitosti, građanske suverenosti i, uopšte, konsolidovanja demokratske igre na svim nivoima društvenog i političkog organizovanja.

Kako onda do većine, da bi ideja dobrog društva i dobre uprave zadobila moćnu, institucionalnu podršku? Da li smo posve sigurni i da li kategorički – iz jednog još neformalnog, nedovoljno vidljivog, a ipak u javnosti „opipljivog“ i uticajnog centra – možemo tvrditi da nešto jeste, a nešto nije u funkciji stvaranja „referendumske atmosfere“?

Kakvim se sadržajima i realpolitičkom tehnikom predizborne propagande približavamo tom cilju? Ima li u svemu tome primesa „asimilacije tuđe mane“; metoda: „klin se klinom izbija“ i, shodno tome, kontrolisane doze nekakve, navodno „neideološke“ magle i „realistično“ procenjene nužnosti „manjeg zla“?

Ne mali broj kredibilnih intelektualaca, civilnih i političkih protagonista promena, pragmatičnu platformu „manjeg zla“ tumače tako da, shodno mađarskom uzoru, opozicioni građanski subjekti – kad već nisu „dobro došli“ u jedinstveni, studentsko-građanski blok miroljubive pobune – treba da se odreknu samostalnog, odnosno posebnog koalicionog izlaska na predstojeće parlamentarne izbore, a sve u korist podrške javnomnjenjski potvrđenom, najizglednijem pobedniku.

Međutim, moram upozoriti na jednu vrlo bitnu razliku i, time, na slabo mesto ideje takvog „manjeg zla“. Izbornu strategiju borbe protiv korupcije Orbanovog režima Peter Mađareva „Tisa“ upravo je temeljila na mudroj, politički realnoj i, pokazalo se dobitnoj kombinaciji emocije i racija – narodnog (populističkog) srca i građansko-političkog uma. Ključno obećanje i „ferment“ „slatkog ukusa pobede“ bio je nesumnjivi, verodostojni povratak vrednostima, standardima i pravilima Evropske unije.

S druge (naše) strane evroazijskih tema i dilema, misleći na prirodu, zadatke i metode povratka evropskoj ideji, mi svakako ne smemo da ignorišemo činjenicu da je naprednjačko-socijalistička simulacija „proevropskog kursa“ države Srbije dobrano kompromitovala sam pojam Evrope u očima značajnog segmenta populacije.

Takvim receptom, već 14. godina „zakuvava“ se i hladi tzv. stabilokratski „srpski lonac“ od: 1. oficijelne pro-EU fraze i parlamentarne „tehnologije“ usvajanja zakona, koji se tumače i primenjuju kako „mrdićima-uveocima“ odgovara; 2. režimsko-medijskog „filovanja“ mozgova milionskog gledališta „antibriselskim“ narativima i 3. za režim i najznačajnije – poželjnim vlastodržačkim transakcijama sa budžetskim strukturama EU.

Na građanskoj, opozicionoj strani političko-društvenog spektra, možemo primetiti dve, po mom sudu, bitne okolnosti. Prva je dugo stišavano nezadovoljstvo ne baš nehotičnim slučajevima asistiranja Berlina, Pariza, Rima, Brisela, a onda i Londona, Vašingtona i, naravno, Moskve i Pekinga Vučićevom projektu odlaganja evropeizacije Srbije. Jer to, navodno, ne spada u danas dostupne mogućnosti, kao i u preferencije srpskog puka i „pučine“. S druge strane, i dalje smo u dobrom delu intelektualne zajednice infantilno „inficirani“ iluzijom da neko spolja mora da nadoknadi mnogo toga, što smo mi propustili, a morali smo sami to da uradimo.

Sve u svemu, gledajući „razboj“ ovakvog i drugih nacionalnih protivrečja, ne nalazim – misleći pre svega na krugove koji kreiraju i medijski podržavaju politiku „Studentske liste“ – pouzdane znakove da se radi na artikulaciji jasnih odgovora na pitanje: u kom geopolitičkom smeru će „zaploviti“ lađa buduće vlasti?

Ako još i možemo razumeti da su projekt-menadžeri studentsko-građanskog keč-ola svesni inercije kolektivne svesti i nedovoljnih mobilizacijskih potencijala samog pojma „Evropska unija“ u redovima neopredeljenih, ipak, ne nalazim opravdanje zašto izostaje drugi, manje eksplicitan, ali, objektivno neophodan temat u procesu „vaspitanja“ za izbore i demokratiju uopšte. Reč je o neophodnim, simboličko-vrednosnim podsticajima za obnavljanje poverenja građana u Evropsku uniju. Manimo se populističkih narativa o tzv. antisrpski orijentisanim, evropskim i „haškim politikama krivice“.

Za razliku od naprednjaka i socijalista, razgovetno i konsekventno formulišimo platforme mira, civilizovane (tolerantne) komunikacije i normalizacije državno-političkih interakcija sa susedima, naročito sa narodima i državama, formiranim na teritorijama bivših jugoslovenskih republika.

Nažalost, ne samo režimske strukture i satelitska krajnja desnica, već i tzv. opozicioni desni centar našeg političkog društva i dalje profitira od reprodukcije „ratnih tema“, manipulacija mentalitetom, te stvarnim i iluzornim žrtvama i identitetskim „ranama“ doseljeničkog, kao i „starosedelačkog“ segmenta populacije.

Na toj strani „etničkog političkog preduzetništva“ implicitno se očekuje, a bogami, katkad i eksplicitno se zagovaraju nove (ratne) prilike za promenu granica.

Igraju se ti naši „dilberi“ i njihovi intelektualno-medijski sekundanti vatrom i zlom, kao 80-ih i 90-ih Dobrica Ćosić i memorandumski (SANU) istomišljenici, sa njihovim „razgorevanjem ognjišta istorije“.

S druge strane, kad je reč o novonastajućoj studentsko-građanskoj nadi za promene, u strukturama politički informisanijeg, za mir i Evropsku uniju, promišljeno i jasno opredeljenog građanstva, i dalje lebdi razložno podozrenje prema nekakvim, nedorečenim i, upravo zato, vrlo sumnjivim, „integralističkim“, prekograničnim horizontalama i vertikalama „srpskog nacionalnog interesa“, predočenim na prošlogodišnjem, vidovdanskom skupu na Slaviji

Uz sva usijanja dobrih mobilizacijskih energija i pouzdanja u novu studentsku veru, ljubav i nadu, uključujući oslanjanje na svest o presudnoj potrebi nacionalne većine za promenom, kakva god ona bila – a posle bi, valjda, sve trebalo da ide lakše – držim da su u pravu oni subjekti političke scene koji upozoravaju da u strukturi našeg demosa egzistira i relevantan segment birača kojima je potreban racionalan, konsekventno ponuđen program za sutrašnji i preksutrašnji dan efektivne promene.

Pridružujem se, dakle, onima koji insistiraju na stanovištu da je, kad već nije ranije, onda, sada – bez obzira na konkretni datum predstojećih izbora – i te kako zrelo da opozicioni akteri kandiduju viziju neposredne i nešto dalje budućnosti Srbije. Najvažnija je, naravno, takva interakcija sa državljanima Republike. Ali, skoro ništa manja po značaju jeste i komunikacija sa ekonomskim i državnim subjektima Evropske unije. Samo na toj strani našeg, sve „luđeg“ zemaljsko-političkog „šara“ moguće je još naći saveznika, zainteresovanog za uslove i rezultate slobodnih i poštenih izbora u zemlji Srbiji.

Nemojmo od nevolje i nekakvog kulta „narodne duše“ i samooplakujuće „žrtve istorije“ praviti navodni „identitetski stožer“, taktičko-stratešku vrlinu i mudrost neodređenosti. Nisam uopšte siguran da ćemo nekog u komšiluku, i šire, impresionirati strategijom „svetski ekskluzivne“, zatvorene, sebi samoj dovoljne narodnosne i političke zajednice, nalik na malo preostalih, onih „pravih“, „nebeskih naroda“ ovoga sveta.

Naprosto, ni iz najboljih namera, stranačku političku dinamiku, kao društvenu osnovu pluralizma i vladavine prava, nije moguće zaustaviti. Zato, kakva je takva je – uz sve primedbe – sa jasno proevropski usmerenom, partijski i civilno organizovanom opozicijom – kao mogućom izbornom kolonom – relevantan segment i mladosti i starosti političke Srbije nesumnjivo bi imao priliku da potisne osećaj nelagode zbog neizvesnosti o smeru kojim će, nakon smene ovog režima, krenuti država i narod Srbije.

I, nedajbože da zatreba postavljati i takve znakove, uveren sam da bi smo se sa studentima i lako i brzo udružili u zajednički antifašistički front Srbije i Evrope.

Autor je politikolog, član Predsedništva Solidarnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.