U raljama patrijarhalnog života

Ove reči zrenjaninske sociološkinje i saradnice agilnog „Novog Optimizma“ Senke Jankov čule su se u subotu na tribini baš o toj temi u selu Tavankut, tamo na severu Bačke, o kojoj se godinama razmišlja kao o delu sveta u kome se osim čilaša, tamburaša i snaša, uglavnom ništa ne događa.

Nije to usamljeni, nekako uspavani deo Vojvodine iz pesama, nego deo civilizacije koju je grad zaboravio, a pogotovu sada kada se i zbog politike i siromaštva nikome, osim svojima jednostavno ne poklanja pažnja.

Olivera Radovanović, agilna novosadska predsednica Zelene mreže, seća se tih dana od pre dve decenije, kada su sadašnje aktivistkinje naravno bile i mlađe i poletnije.

I kada su tim idejama i društvo i država poklanjali daleko više pažnje.

I novca, dakako. I razumevanja. A žene sa sela uzvraćale radom i povjerenjem.

Decenijama se u nauci, u idejama, a reklo bi se ne u praksi, razglaba o tzv. ruralnom razvoju.

Ko zna koliko je naučnih radova „ispevano“ na ovu temu.

Ukratko, taj razvoj predviđa kvalitet života na selu kao i onaj u gradu, dakle, škole, biblioteke, saobraćaj, ali i dostupnost poslova, razvoj i atraktivan i normalan život.

Od tih proklamacija u Vojvodini se stiglo do opšteg zaostajanja u razvoju, osiromašenja i opustelih sela, kao i varoši širom pokrajine.

Retki su sada glasovi sa sela.

Retki su i „slučajevi“ seoskih sredina poput Tavankuta.

Mirno, sakriveno usred ravnice, ovo selo je očuvalo negde ispod površine život koji ide uprkos svemu.

Zahvaljujući ljudima. Održali su kulturno društvo „Matija Gubec“, na salašu „Balažević“, koju je ova porodica pre svog nestanka ostavila baš kulturnom društvu.

U toj kući život traje bez prekida.

Održavaju se radionice za decu, razgovara se, peva i igra.

Slavu Tavankutu prenele su i čuvene slikarke, „slamarke“ jedinstvene umetnice koje odvajkada kada prođu veliki letnji radovi u polljima specijalno odabranim i obrađenim vlatima pšenice slikaju, reljefno, ono što vide oko sebe, kuću drvo, salaš,cveće, ptice.

Zaslužile su i dobile svoju stalnu postavku, prodavnicu originalnih suvenira, etno restoran, sobe za putnike namernike.

U Tavankutu većinski žive Bunjevci, zatim manji broj Mađara, a Ladislav Suknović, iz društva „Matija Gubec“, citira pesmu da je ovo „misto di sunce grli Bačku“.

Ali, ne grle svi Bačku. Ksenija Grujić, iz udruženja „Vredne ruke“, iz banatskog sela Botoš, na Tamišu, kao da čuva vatru nekada aktivnog i vrednog dela Vojvodine.

Mladi odlaze.

Svašta su učinila dvojna državljanstva, odlazi se na Zapad sa evropskim pasošima, gde ima više posla, poštovanja i nade.

Za desetak godina iz ovog kraja otišlo je tri hiljade žitelja. Jedno Žitište, dodaje Ksenija, a u putu je i drugo.

Promenio se način proizvodnje, velika privatna gazdinstva rade na suvremeni, gotovo digitalizovani način, a nadničara skoro da više nema.

Ženama ostaje da rade kao i vekovima unazad.

Njihov radni dan traje 25 sati, jer kako se ovde kaže ustanu sat ranije.

Svoja udruženja su volele i negovale. Fondacije su stajale iza njih, ali se u poslednjih desetak godina udruženja počela da se gase.

Ne kažu, ali, čuje se sa svih strana: „nemamo knjižicu“.

Misli se na člansku kartu SNS-a. A kada je nemaš, onda si tek u manjoj sredini obeležena, podrška ti se smanjuje pa te onemogućuju i na izborima za mesne zajednice.

Ksenija Grujić kandidovala se za svoju mesnu zajednicu. Nije podobna, činili su sve da je onemoguće, nije uspela, ali je ponosna na svojih 110 glasova.

Bez članske karte.

A na selu bi imalo mnogo toga da se radi.

I podsete vlasti, političari i posmatrači sa strane na činjenice da je selo nekada imalo svakodnevno lekare, a sada nedeljno, da su radile biblioteke i čitaonice, da ima sela sa salama za pozorišne predstave koje zvrje prazne, da se bori za preživljavanje, kao i u gradu.

Žene poručuju da su zaboravljene, da ima mnogo licemerja kada se govori o njihovom položaju na selu.

Aktivistkinje su izvrgnute čak i preziru svojih sugrađanki, jer narušavaju kliše.

Najzad, žene registrovane kao vlasnice gazdinstava, kad odu na porodiljska odsustva, ne dobijaju ništa, iako plaćaju sve doprinose.

Eto nepravde, koju traže da se ispravi. I još, zvanični podaci kažu da je tek četvrtina zemljišnih parcela u ženskom vlasništvu, da se u tri četvrtine ostavina žene odriču nasledstva, da su žene, kako zaključuje Senka Jankov, naučene da budu pomažući članovi domaćinstava, da su malo vidljive, a političko angažovanje daleko od njih.

Autorka je novinarka u penziji