Foto: Logo

Prošlost UNS-a ne opterećuje, međutim, nikoga koliko predsednika NUNS-a. On ne propušta priliku da je se priseti, da joj nešto prebaci, da čak zameri što zbog „bagaža koji nosi, to udruženje nije bilo, u najmanju ruku ugašeno posle 5. oktobra“ (Vranje, 2017). Članstvo UNS-a s teškim mukama danas uopšte može da isprati o čemu Bodrožić govori, a kamoli da razume kako to što on predlaže može biti u interesu profesije.

Prošlost može biti i daleka i bliska, relevantna i irelevantna za dato vreme, a može biti i lična. Za mene je, recimo, prošlost 2009. godina, kada sam odlučujući o udruženju u koje ću se učlaniti bila prinuđena da biram po samo jednom aršinu – tako da ne bude režimsko. UNS je bio jedini izbor koga sam tada imala. I nisam bila srećna što sam drugo najveće udruženje – NUNS – svakodnevno posmatrala u saradnji s vlašću, u kooperaciji s režimom protiv novinara neistomišljenika. NUNS je baš u to vreme javno podržao drakonske izmene Zakon o informisanju (i to rečima tadašnje predsednice Nadežda Gaće da je „batina iz raja izašla“), javno ohrabrio Čedomira Jovanovića da glasa za taj akt kada vladajuća koalicija, zbog odbijanja Ivice Dačića, nije mogla da skupi dovoljno glasova za taj antievropski čin koji su kritikovali i eksperti poput Zorana Ivoševića i Saše Jankovića.

Zarad zajedničkih imenitelja, trudim se da se na tu prošlost ne osvrćem. Bodrožić se, međutim, koristi čudnom strategijom povezivanja – udarajući neumorno u pretpostavljenu slabu tačku tobožnjeg saveznika.

Novost za njega je da Udruženje novinara Srbije nije ni odstupalo od minimuma „imenitelja u cilju zaštite kolega“, o kojima Bodrožić tek sada očekuje da će se „dogovoriti sa boljim delovima UNS-a“. Zaštita kolega i profesionalni standardi su, koliko i Kodeks, čvrsto ugrađeni u mehanizme, akte, rad organa i svakodnevno funkcionisanje UNS. Zaštita kolega u UNS-u nije selektivna, ona se podrazumeva. Predstavnici UNS-a nisu politički aktivisti i za njih profesionalni standardi ne zavise „empatije“ stranke na vlasti niti od drugih udruženja. To nas razlikuje. A za novinarstvo bi bilo daleko korisnije da te razlike nema. I da Željko Bodrožić, ne sudi o „boljim“ i lošijim delovima drugih udruženja, što je akt čijoj besprizornosti naročito doprinosi trenutak u kome udruženje kojim rukovodi članovi napuštaju zbog cenzure u sopstvenim redovima. Štaviše, Željko Bodrožić namerava da izvrši diferencijaciju u udruženju kom je njegova organizacija dvadeset godina pokušavala da otme imovinu nasleđenu od osnivača iz 1935. To nastojanje da se članovi UNS-a dele na one koji su dobili indulgenciju od NUNS-a i one koji nisu, naročito je nepristojno od predsednika organizacije koja je svoje kolege, bez osnova i bezuspešno, prijavljivala za podstrekivanje genocida i ratnih zločina, kao što je NUNS učinio. I za to difamiranje kolega posle plaćao kazne po odlukama srpskih sudova.

UNS pak ne može biti režimski niti antirežimski, jer je novinarski. Ali ga, da, trenutno predvode i glavni urednik Pištaljke i novinarka NIN-a – predstavnici onih medija koji će se i u Vučićevu eru upisati kao objektivni kritičari i posmatrači sa hrabrošću da pokrenu najveće društvene afere.

Kao i svaka organizacija i UNS sigurno ima slabih tačaka, ali to izvesno nije prošlost. A samo novinari duboko ukopani u sopstvenu, ličnu prošlost nisu u stanju da primete da se u UNS-u i golim okom vidi budućnost novinarstva u Srbiji. Tu budućnost grade novinari koji od vlasti ne očekuju empatiju ni slobodu na poklon.

Autorka je predsednica Izvršnog odbora UNS-a

Povezani tekstovi