foto: Miloš Tešić/ATAImagesKo priča da sistem ne radi? Ko to kaže da država ne ume da uradi osnovno? Ko to laže da je ova vlast nesposobna da sprovede slovo reda i zakona? U prethodnih par dana imali smo svečanu priliku da vidimo kako veličanstveni režim Aleksandra Vučića i njegovih crvljivih pomoćnika drži apsolutno pod kontrolom sve što se pod kontrolom držati može, ali malo i ne ide.
Dakle, prvenstveno od lokalnih izbora u nedelju, 29. marta, pa sve do istrage povodom smrti dvadesetpetogodišnje devojke kod Filozofskog fakulteta u Beogradu – naprednjačke ale i bauci razjurili su se da zakrpe svaku pukotinu i zabetoniraju apsolutno svaku krizu koja može da nastane.
Ne može se reći da se nisu naučili nad slučajem pada nadstrešnice u Novom Sadu, stoga smo bili očevici njihove ekstremno brze reakcije da se krene u razjašnjavanje slučaja smrti devojke, ali, naravno, kroz njihovu izopačenu vizuru i iskorišćavanje za obračun sa protivničkim taborom.
Na ovom tragičnom primeru, iznova i iznova, možemo da vidimo da ovaj buržoaski sistem radi savršeno, ali ne za one koji životare u njemu, već za one koji njime upravljaju. Čaršijska je floskuletina da se država raspada zato što je slaba, ali se, zapravo, ovde najpreciznije vidi da je ona u stvari samo podešena da bude jaka tamo gde treba da zaštiti interese vladajuće klase, dok je vrlo inertna i naizgled nemoćna tamo gde takvog ćara nema.
No, to ne bi trebalo baš mnogo da nam bude čudno, biće potrebno mnogo truda i velikih – da ne kažem revolucionarnih – promena kako bismo ovaj periferni kazamat doveli u stanje da radi za najšire mase, a ne samo privilegovanu ekipu na vrhu piramide. Nažalost, ovo jeste na neki način kriza koja već godinu i po dana traje, ali se može čak reći da je ovo samo ogoljena manifestacija države u kojoj živimo već par decenija.
Naime, ovaj naprednjački aparat, od policije, tužilaštva, pravosuđa, preko huligana, lojalista, propagandnih pećina, tajkunskih vilajeta pa sve do partijskih parazita i ameba, funkcioniše kao produžena ruka vladajuće klase koja je uzurpirala javna dobra i pretvorila ih u privatni plen, ali taj proces je otpočeo pre mnogo decenija, a sada je, za vreme ovih bašibozuka, usavršen do besprekornosti. Stoga ovde nasilje na ulicama Srbije više ne sme da se gleda kao eksces i kao nešto zbog čega ćemo stalno da se čudimo, već je to sada sistemski legitimisan način vladanja, te je i otpor takav sasvim normalan.
Na primeru upada u Rektorat, vidimo da brzina kojom se reaguje kada treba kontrolisati narativ, proizvesti krivca i ugušiti potencijalnu političku štetu, u direktnoj je suprotnosti sa svakodnevnom sporošću i nebrigom kada treba da se obezbede bezbednost, pravda i elementarni uslovi za život u Srbijatriji, ali se pokazalo u utorak uveče, 31. marta, na ulicama Beograda da to više ne može da prođe.
Studenti u blokadi su u vrlo kratkom roku uspeli da sakupe poprilično veliki broj ljudi koji su bili revoltirani hohštaplerskim ponašanjem vlasti, te su uspeli da oteraju oklopne čuvare Vučićevog nereda i bezakonja nazad odakle su i došli, ali su i time pokazali da je razdoblje pasivnosti očigledno prošlo. Naravno da će natezanja u budućnosti još uvek biti, ali pobunjeničke snage u ovoj kolonijalnoj straćari više se neće umirivati pred silom stoglave aždaje koja već godinama vlada ovim prostorom. Nazire se svetlo na kraju tunela, da li je to sunce ili voz, još nam ostaje da vidimo.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
