Ustupci vode na stranputicu

Ljubomir Madžar Kad je broj stranaka prevelik a njihova veličina u proseku mala, koalicije se nameću kao neminovnost, kao usud koji se ne da izbeći. Vlade se u takvim uslovima sporo formiraju, a kad se posle dugih taktičkih nadigravanja nekako i rode, teško funkcionišu i s mukom se usklađuju; njihovi napori da izgledaju složnije nego što u stvari jesu – niti su uspešni niti uverljivi. Najteže je doći do koalicija u sistemima u kojima su stranke (odveć) brojne, međusobno različite i toliko sitne da održive kombinacije mogu da se formiraju samo uz veliki broj partnera u budućoj vlasti. Efikasnost i trajnost koalicija obrnuto je srazmerna njihovoj širini i raznorodnosti. Vlade koje se javljaju kao rezulatat dogovora u ovim koalicijama sklepane po diktatu nužde, a ne po logici afiniteta, stoga su nesigurne, višestruko ograničene i na većini važnih područja izrazito slabe. No, predmet ovog napisa nije slabost koalicionih vlada, nego uznemirujuća heterogenost i krajnja napregnutost političkih koalicija, a potom i odstupanja od stranačkih ideala i programskih opredeljenja koje koalicione pogodbe neminovno nameću.
U tako heterogenim političkim miljeima formiranje vlada – baš zato što je nezamislivo bez širokih i programski razvučenih koalicija – praćeno je nezadovoljstvom birača, frustracijama aktivista i razornim kritikama kao najupadljivijim manifestacijama nezadovoljstva. Kompromisi traže ustupke, a to silno deformiše političke profile i prepoznatljivost partija; to je nedovoljno prepoznat uzrok izostanka korespondencije između političke panorame i socijalne, tj. interesne strukture zajednice. Nisu ovdašnje stranke toliko udaljene od socijalne strukture zajednice samo zato što ta struktura nije dovoljno artikulisana i ne samo zato što su izostale ili nedovoljno izgrađene funkcionalne veze između društvene osnove i političke nadgradnje, već i zato što je usud koalicija znatno izmenio profile stranaka, a ponekad ih i preoblikovao bezmalo do neprepoznatljivosti.
Nezadovoljstvo se ispoljava kroz kritike i zamerke, a ako postoji išta u čemu naše društvo nesumnjivo obiluje, onda su to neprestana i neretko maltene otrovna politička zakeranja, osobito kad se jave u formi stranačkih prepucavanja. Naročito su oštre bile međusobne kritike iz redova onih stranaka koje su najviše reformski i proevropski orijentisane, te kao takve politički i programski bliske. Vrlo upečatljiv primer su učestale kritike iz redova stranaka okupljenih oko Liberalno-demokratske partije (LDP) na račun Demokratske stranke (DS). Ovde se neće ulaziti u osporavanje ovakvih kritika, koje sigurno nisu bez uverljive argumentacije, nego će biti istaknuti momenti koji su u tim kritikama zanemareni, a koji se svode na surovi imperativ koalicija i odgovarajuće neizbežno zamagljivanje čistote i doslednosti stranačke političke orijentacije. Iako brojne i često nedopadljive, ove stranačke „stranputice“ nisu isključivo plod i izraz nekakvog voluntarizma, nego posledica gole nužde prilagođavanja nedovoljno bliskim partnerima bez kojih je nemoguće doći na vlast i još teže o(p)stati u njoj.
Posledice kompromisa najbolje se sagledavaju iz panoramskog uvida u ovdašnji politički spektar. Na jednom kraju tog spektra jeste najbrojnija i po biračkoj podršci najjača politička partija, Srpska radikalna stranka (SRS), a na suprotnom ekstremu je već pomenuta koalicija okupljena oko LDP-a. Između njih je vrlo širok prostor popunjen (odveć) brojnim drugim strankama. Negde u sredini spektra, na mestu za koje će se ispostaviti da je strateško i s prednostima kakve politički analitičari nisu u celosti sagledali, bila je sve donedavno smeštena Demokratska stranka Srbije (DSS). Ona nema neku impresivnu glasačku podršku, ali na sredini spektra apsorbuje, bolje rečeno iseca, dovoljan broj glasova da skupine stranaka ni na jednom kraju spektra nemaju, uprkos golemoj nadmoći u odnosu na DSS, dovoljno poslanika da same oforme vladu! Strankama okupljenim oko DS-a, baš kao i samoj SRS, kao alternativa pristajanju uz manju stranku lociranu u sredini spektra ostaje potonuće u opoziciju. A to znači odricanje od izgleda i prilika da koliko-toliko, zarad društva i zarad svog političkog jačanja, putem uključivanja u vlast realizuju svoje političke programe.
Među krupnije apsurde u političkom životu spada činjenica da je sudbina društva, bar za neki ograničen budući period, stavljena u ruke male stranke koja dodavanjem svog marginalnog impulsa određuje način razrešenja blokade daleko većih, ali suprotstavljenih političkih sila. Kako se naslućuje iz najnovijih političkih promena, DSS je napustio svoju stratešku lokaciju u sredini političkog spektra i priklonio se jednoj njegovoj strani. To je zaokret koji će teško moći da nadoknadi nekim alternativnim potezima. Ostaje da se vidi da li je to stvar nekih imperativa principijelnosti ili nedovoljno precizne računice, ali nema sumnje da je ovaj strateški obrt i dalekosežan i, verovatno, nepovratan. No, ako je DSS i napustio to mesto odlučujućeg činioca u razrešavanju pat pozicije kakvu redovno proizvodi uravnotežena suprotstavljenst daleko većih i podjednako moćnih stranaka, to ne znači da se išta promenilo u strukturi sistema i logici njegovog funkcionisanja. Sa povlačenjem DSS u taj skučeni ali dragoceni prostor ulaze druge stranke. Pominje se SPS, a odnedavna čak i članice koalicije okupljene oko njega. Time se samo pojačava argumentacija o strukturnoj osobenosti ovdašnjeg političkog sistema kao determinante jedne njegove jednako osobene, gotovo bizarne funkcionalne karakteristike: kad se veliki ukopaju u sukob koji sami ne mogu da razreše, dolazi mali da odredi tok zbivanja koja će se u narednih nekoliko godina odvijati na politčkoj pozornici!