Užice se mora braniti 1

Toponim Titovo Užice se još uvek može pronaći u upotrebi u digitalnim pustolinama interneta, gde ga kao mesto rođenja, ili čak mesto boravka, navode oni za koje autor ovog teksta pouzdano zna da su operisani od bilo kakve ideologije ili, daleko bilo, komunističke nostalgije – najčešće iz revolta, jer su živi svedoci u šta se poslednjih tridesetak godina pretvorio njihov grad.

„Pazi, ja sam promenio mnoge predsednike. Ljudi u malim varošima ne trpe nagle promene, ni brzu vožnju; odmah im se smuči“, kaže u jednoj sceni filma Puriše Đorđevića „Prvi građanin male varoši“ brica, dok brije Rada Markovića, mladog predsednika opštine. Film je snimljen 1961. u Užicu, baš u vreme kada su se počele tektonske promene koje su od naše varošice načinile prosperitetan i živ grad.

Za film „Užička republika“ Žike Mitrovića su čuli svi, makar za repliku: „Čiko, je li sav ovaj ’lebac tvoj“, ili „Alo Požega, alo Požega, Požega javi se“, ali je potpuno nezasluženo, „Prvi građanin“ potonuo u potpuni zaborav. Možda zato što je Puriša, umesto o herojskoj ulozi Komunističke partije u obnovi i izgradnji grada, ispričao zabavnu i šarmantnu priču sa elementima melodrame u kojoj su glavni akteri mlada arhitektica i predsednik opštine, entuzijasta i idealista. Film je bio „previše američki“, kako su ga okarakterisale aktuelne političke strukture, i usput je prilično mlako ispraćen od publike na projekciji na Pulskom festivalu, tako da nije ni ušao u redovnu bioskopsku distribuciju, a u godinama koje su dolazile, niko se do skora nije setio da ga pusti za Dan oslobođenja grada, umesto već uveliko izraubovane „Užičke republike“.

Ima u tom lepom, i za nas Užičane dragocenom filmu jedna scena u kojoj glavni junak izlazi iz Kuće Prohorova (koja i dan danas ukrašava raskrsnicu na Slanuši), a već u sledećem filmskom trenutku uranja u gradsku vrevu. Samo je izuzetno pažljiv gledalac mogao zapaziti da je ta naredna scena, zapravo, snimljena u Čačku. Zoran Jeremić, užički novinar i publicista, odskora Beograđanin, će jednom prilikom u razgovoru sa rediteljem, rođenim Čačaninom, razrešiti tu misteriju.

„Po scenariju, trebalo je da se na ulici pojavi automobil. Ulovili smo dobro svetlo i čekali celo pre podne, i ništa. Tako i sutradan, pa smo odlučili da snimamo u Čačku“, odgovorio je Puriša.

Znam da se ovo nimalo neće svideti užičkim lokal patriotama, ali tako je bilo. Neće im se svideti ni fakat da je baš u vremenu u kome je nosio ime Titovo Užice, grad doživeo svoje zlatne godine – izgradio se, prolepšao, ozeleneo, ušuškao i usput odgajio generacije kojekakvih čudaka, mladih kreativaca od svake sorte, koji su se u jednom trenutku naprosto oteli kontroli, i, ono što obično označavamo kao andergraund,  uspostavili kao mejnstrim.

„Kao i svi gradovi u kotlinama, Užice ima vertikalnu orijentaciju. Neki  od nebodera u senzaciji šumadijskog pejzaža podsjećaju na Langov Metropolis. U taj uredni čisti grad savršene klime spuštate se s kolodvora koji kao da je okačen o nebeska vrata. Zatim nešto horizontalnije, počinje dugo putovanje u Užičku noć…“, zapisao je Boris Gregorić u zagrebačkom magaznu „START“, 2. maja 1987. Povod za njegov dolazak bila je „Fama o biciklistima“, Svetislava Basare, ali je usput naslikao i sliku živog, pulsirajućeg grada, nakrcanog dobrim lokalima u kojima svira probrana muzika do kasno u noć.

Nije Titovo Užice, prestalo da postoji 1992. kada su isti oni koji su zazivali Tita i u njega se kleli, izbacili prisvojnu zamenicu iz imena grada, pa čak ni kad je sa Trga partizana uklonjen bronzani spomenik, što je trgu fizički oduzelo vertikalnu orijentaciju i trajno narušilo jedinstvenu arhitekturu gradskog jezgra, kako bi to rekli stručnjaci. Predratni duh grada se još uvek nije predavao – lebdeo je negde oko Trga partizana, po kafanama i haustorima, sve do one noći kada je NATO avijacija srušila Poštu. Trg nije mogao da podnese taj udar – izgubio je svoju bočnu perspektivu, i zauvek se urušio. Tek je te noći Titovo Užice prestalo da postoji.

Moglo bi se reći da je Grad Užice svoj stvarni život počeo u oktobru dve hiljadite, uz mnogo nade i još veća očekivanja. Priča o regionalizaciji i decentralizaciji Srbije, po kojoj bi Užice bilo centar jednog od šest regiona, i, sasvim logično, imalo značajna ovlašćenja u odnosu na centralnu vlast, je nakon ubistva premijera Đinđića zabašurena, gurnuta pod tepih i zaboravljena.

U odsustvu perspektive, dragoceni ljudi su odlazili, ili se zgađeni i razočarani, predavali i povlačili, ne tako brzo kao sada, ali se, svejedno, grad postojano praznio od svoje suštine. A negde u zimu 2014. desio se taj kobni, završni udar. U gradskom vodovodu su se pojavile cijanobakterije, a građane su nedeljama lagali da je voda dobra za piće. Zatim su krenuli spinovi – nešto na šta je tek trebalo da se naviknemo u godinama koje su dolazile, da bi se na kraju balade pojavio prvi potpredsednik vlade, lupio šakom o sto i naredio Stamatu da nam dobrovoljno pusti vodu.

Baš u to vreme, krenuo je i onaj užasni talas zagađenosti na koga su gradske vlasti reagovale ukidanjem merne stanice kod „Doma zdravlja“. To je, inače, najzagađenija i najnezdravija tačka u gradu, pa se istog trenutka kvalitet vazduha značajno popravio. Za par nedelja je i otoplilo, i svi su se istog trenutka predali slatkom zaboravu. U čast te veličanstvene pobede, vlasti su organizovale vojnu paradu, i po prvi put od snimanja „Užičke republike“, proterali vojnu mašineriju glavnom ulicom. Tada je, ako mene pitate, Užice, skoro sasvim prestalo da živi kao grad.

Nekako u to vreme, narodni pevač je na društvenim mrežama spevao stihove:

Oj Užice, mala Hirošimo,

Pobeg’o je k’o je mozga im’o

Otiš’o je, nije reko zbogom,

Sve u dupe udarajuć’ nogom.

Da se nešto razumemo: otišao bih i ja davno, ali se bojim da ne bih više imao gde da se vratim.

A osim toga, grad se mora braniti.

Do poslednjeg građanina male varoši.

Zoran Filipović je autor knjige Drinkmanov zabavnik i podkasta Lampek Marketing, građanski aktivista.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.