Užice u međuvremenu – od propuštene prilike do ružne slike

Čaršijski duh zamenjen je atmosferom modernog grada. Urbani centar sa savremenim stambenim blokovima, pozorištem, poštom i impozantnim trgom izveo je Užice iz provincije pred lice Evrope.

Tu gde je urbanitet jednom utisnut, tu je i ostao. Na njegovim granicama ostali su da vise uski trotoari i krive ulice sa kućama koje su istrčale iz svojih okućnica. Ostale su i stare zgrade na milost i nemilost ishitrenom i neodrživom razvoju, koji ih je tretirao kao spomenike kulture bez spomeničkih vrednosti.

Od siline želje da saznam kako je sve to izgledalo pre nas uspevam da zamislim užičku kotlinu kao komad netaknute prirode. Trg zamenim spletom čestara i livada, pogledom ispeglam ravnicu koja je puna bujne trave što se povija na vetru.

Ulice namotavam na kalem i po istim stazama puštam potoke da teku, ostavljajući za sobom luke i sprudove. Koštički, Uremovački, Carinski… sve ih lepo vidim kako se dole šepure, ne bi li izgledali što veći pred zakazani sastanak sa moćnom rekom, koja sobom donosi gorsku svežinu i životnu energiju vetrovima istisnutu iz klanca.

Iz gustih šuma spuštaju se došljaci. Odaje ih komešanje uznemirenih vrana, jedinih tragova boja na komadu plavog neba. Oni će, očarani prizorom, poželeti da ostanu ovde i stvore sebi dom…

U međuvremenu, neko se nalaktio na sirenu automobila i izgleda doživeo lakši srčani udar. Umesto onog spleta čestara kojeg škropi potok, tu je sad taksista koji je začepio raskrsnicu. Počinje još jedan mali, dnevni smak sveta. Zatežu se betonske kulise, zameću mrtvu scenografiju za predstavu života u gradu koji je izgubio smisao svog postanka. Vrane su još uvek tu. Da svedoče.

U međuvremenu međuvremena, svi smo se ovde kao bavili nekim napretkom i, očigledno, odabrali potpuno pogrešan pristup. Tako je naša svakodnevica svedena na puko preživljavanje, jer smo zapeli kod elementarnih stvari.

Zapeli smo kod čoveka. Površine namenjene pešacima sve više liče na poligon iz popularnog Survajvera. Razvila se autoimuna kultura uzurpiranja javnih prostora. Jašemo ih autima, kitimo ih kontejnerima i trafikama sa frižiderima, koji liče na trokrilne ormare.

Tamo gde se javi prohodno parče pločnika šire se reklamni panoi i betonske žardinjere bez biljaka (zapeli smo i kod biljaka). Većina ulica van strogog centra i nema trotoare, a veliki broj je nerazumno strm, pa se može koristiti jedino u letnjim mesecima. Izgleda da to međuvreme ima svoje crne rupe, koje se hrane pameću onih što ne vole svoje učeništvo da izlažu u javnost.

Ulice su nam sve tešnje i tešnje, kao da prate razvoj svesti o ekologiji. Neko misli da smo pokradeni za Sokolanu, ostali krnjavi za poštu, uskraćeni za bistu i po koji most, da patimo od manjka parkinga i da još uvek nemamo dovoljno kružnih tokova da bismo postali deo Evrope.

Niko da primeti da Đetinja, nekada hladna dama gorskog duha, više nije moćna reka što pretače slapove preko prirodnih brzotoka, već dom za nezbrinutu kanalizaciju. Sramotno se provlači kroz grad, jer joj zaudara iz korita i ona sama to ne može da reši.

Odaje nas polarizacija. Između nepomućenih optimista sa previše žara, a malo kalorija, i paralizovanih pesimista. Jedni grad vide kao poligon za otelotvorenje svojih ideja, a drugi kao groblje za iste. Kako većina građana želi da veruje, ovde je taj centar sveta o kome svi pričaju. Kako smatra, tako se i ponaša.

Struktura grada je samo odraz mentalne predstave, koja se svakodnevno odigrava u nama. Mi rešavamo pitanje Istoka i Zapada, iskonska pitanja kao ono da li su prvi došljaci stigli iz pravca Drežnika i Ravni ili su, ipak, bili brži oni iz Bioske i Stapara.

Dok slobodarski hodamo sredinom ulica, jer i da hoćemo nemamo svoje užičke pločnike o koje bismo satirali đonove i štikle, nama je i dalje važno ko je roker, a ko narodnjak. Postajemo isti kao one ruine sa glavne ulice, spomenici bez spomeničkih vrednosti.  I sve to traje kao perpetuum mobile dok se reka, nekada ponosno užičko more, stidi i sebe i nas. Danas reka više nije primadona.

A kako je sve moglo da bude? Te davne 1953. godine, radio se Generalni urbanistički plan, koji Užice vidi kao „dvojni grad“ – stari grad i Krčagovo kao prirodni nastavak, njegovo istorijsko produženje.

U jednom bi ostao da tinja duh stare čaršije sa javnim centrom, u drugom bi se nadomestili kapaciteti, prihvatili novi stanovnici, upisala nova vrednost. Uz reku je zamišljena glavna železnička stanica. Uz nju, teretna i autobuska, pa stočna pijaca, klanica.

Cela gradska tehnika bi bila izvučena iz jezgra, a novi grad bi ostao namenjen stanovanju, administrativno-kulturnom životu i socijalnim ustanovama.

Visinska razlika terena od reke do prvih obronaka iskoristila bi se, prevashodno, za uspostavljanje sistema glavnih podužnih i sporednih poprečnih saobraćajnica, sve prilagođeno brzom protoku automobila, snabdevanju grada namirnicama i skraćenim pešačkim komunikacijama.

Tako postavljen ortogonalni model je obećavao racionalno iskorišćenje prostora sa mogućnošću rezervisanja površina za kasniju aktivaciju.

Da, težili smo internacionalnom, univerzalnom. Da, i dalje pokušavamo da dostignemo Evropu. Da, sopstvene ideale smo srozali do nivoa neprepoznavanja.

Ipak, ne posustajemo da u tom ništavilu tražimo razlike. Naša se privremenost pretvorila u večnost. Sve je manje starih dobrih Užičana. Ne zato što ne stare ili što nisu dobri. Najpre, zbog toga što sve više žive za sebe. Svoj šarm, talente, mudrost i dobrotu ne dele ne zato što je štede, već što to nikome nije potrebno. Sad je u modi kuso. Globalno kuso.

Moj grad. Nekad je bio odmah tu, korak iza budućnosti, a danas prepun problema gleda u prošla vremena sa setom. Njegove čari su nestale, jer smo ih smisleno ili besmisleno uništili, podredili napretku. Napretku?

Autor je arhitekta iz Užica

Još vesti iz ovog grada

Misterija koja intrigira: Šta se to krije u centru Beograda i Užica?

Tribina „FERKA“: Vučić gradi kult ličnosti, politički sistem u Srbiji previše personalizovan

U Užicu uhapšen muškarac iz Sevojna, u automobilu nađeno skoro 300 grama kokaina

Nova gasna kotlarnica pri Narodnom pozorištu u Užicu za kvalitetniji vazduh