Vesić mentalno nije prerastao 10 godina

U pojedinim reagovanjima prepoznao sam da neki čitaoci nisu pažljivo pročitali tekst, a i da su istupili emotivno, a u nekim reagovanjima bilo je i udaljavanja od teme.

Ipak ostaje činjenica da je dodeljivanje naziva ulica zapravo bila Pandorina kutija iz koje je izletelo puno tema.

Odmah da kažem, nisam zagovornik kidnapovanja, kao što nisam ni zagovornik atentata.

Međutim, kidnapovanje predstavlja manje loše rešenje i tome se pribegava kada se iscrpe svi legalni pravni i diplomatski pokušaji da se lice pod poternicom deportuje u državu koja ima razloga da to lice procesuira.

U slučaju sa Pavelićem možemo iz puno razloga pretpostaviti da Jugoslaviji, a pre svega rukovodstvu jedne njene republike u sastavu, nije bilo u interesu da do deportacije dođe.

Međutim, isto tako pretpostavljam da tom istom rukovodstvu takođe nije bilo u interesu da se naprasno pojave memoari.

I šta je onda rešenje?

Istorija ne poznaje nijedan izvedeni atentat da je dao neki pozitivni epilog.

Suviše je primera da bi se nabrajali i ovaj prostor ne bi bio dovoljan.

Možda su neki atentati ispunili očekivanja interesnih grupa koje su atentat organizovale, međutim, svi atentati bez izuzetka su generisali negativne posledice, bez obzira na ideološku i političku pozadinu.

Postoji dilema i o neuspelom pokušaju atentata na Hitlera.

Da je uspešno izveden to bi nema sumnje ubrzalo kraj rata, ali ne bi bila sprovedena tako uspešna denacifikacija.

Kao što atentat nije dobro rešenje, tako nije ni pametno po atentatoru dati ime ulice, odnosno neke institucije.

Međutim, zaprepaščuje strast sa kojom Vesić brani ubijanje kao uzimanje pravde u svoje ruke! Setio sam se perioda mog detinjstva.

Bio je to period između moje šeste i desete godine, kada sam mrzeo Turke i Nemce.

Bože sačuvaj me.

Kakve su mi sve grešne i genocidne misli padale na pamet!

Sećanje na okupaciju još uvek je bilo živo i mnogo se o tome govorilo na radiju a i među ljudima pričalo a i šaputalo.

Ipak bili su tu i neki roditelji, rođaci, i prijatelji porodice, koji su polako i taktično pokušavali da mi objasne da Nemci imaju i pesnike, filozofe i druge velike umove.

Da Turska i Jugoslavija neguju dobre odnose, ali da u svim narodima postoje dobri i loši ljudi.

Zaprepašćenje moje je bilo saznanje da Vesić zapravo mentalno nije prerastao desetu godinu.

Lepo je možda da kad odrastao čovek ponegde zadrži i dete u sebi, ali svakako to ne može da bude dobro kada je u pitanju bavljenje politikom.

Naprotiv, veoma je opasno!

Znam da Srbija, ako želi da postane članica EU, treba da ispregovara neka silna poglavlja. Koliko će to da traje to ni bog ne zna.

Zapravo slutim da ova vlast i ne želi Srbiji da se priključi EU i da mnoge gluposti čini namerno i zamajava sopstveni narod.

Jedino je sigurno da Srbija neće ući u EU sve dok neke ulice budu nosile imena atentatora i druge neprimerene nazive.

Sve dok se ne vrati ime Bosanskoj ulici, Zagorskoj ulici i skinu sva problematična imena u kontekstu fašizma.

I konačno, predlažem da se nađe neko bezimeno sokače u novoproširenim delovima grada Beograda koje bi nosilo ime moga dede, tačnije dedinog rođenog brata Dimitrija Mitrinovića, filozofa i jednog od tvoraca ideje ujedinjene Evrope.

Možda to deluje suviše familijarno, ali moja malenkost nije kriva što je taj moj deda stric bio pripadnik Mlade Bosne, i borio za slobodu srpskog i slovenskih naroda koji su živeli u Austrougarskoj.

Njegovo oružje nisu bili mač i pištolj, već pero. Pero jedino može da u konačnici donese pozitivni epilog, dok pištolj certe numquam!