Zoran Radovanović

Tipičan primer je tokom poslednjih godinu-dve agresivno reklamirana izmišljotina kako je, navodno, prvi kičmeni pršljen (atlas) ljudima genetski pogrešno postavljen (!).

Što je stvarnost crnja, čuda izgledaju izglednija. Zato veliku prođu imaju „nepriznati lekovi“ protiv raka. Među našim ljudima već dugo poseban interes izaziva amigdalin, nazvan još i „vitamin B17“ (po definiciji nije pravi vitamin, jer nije neophodan za funkcionisanje organizma), čija se navodna delotvornost pripisuje otrovnom cijanidu. Najviše ga ima u gorkom bademu, te semenkama kajsije i sličnog voća, za koje se u narodu od davnina smatra da su „zdrave“.

Ovog proleća zapažena je Šešeljeva izjava da ne zna tačno šta mu je pomoglo da zaustavi širenje raka, ali da je, između ostalog, uzimao sušene semenke kajsije i vitamin B17. Upomoć je pozvan i otac Tadej koji kaže da bolesnici „prvo moraju da prekinu lanac greha“, da „Prolom voda leči rak“, ali daje i sledeće uputstvo: „Ako je kancer u početnoj fazi, treba jesti semenke kajsije 20-30 komada dnevno, jer sadrže vitamin B17, ako je kancer u odmakloj fazi onda treba jesti po 80 komada semenki dnevno. Preventivno možete jesti po 10 komada dnevno“. (Odmah se mora napomenuti da navedene „terapijske“ doze mogu dovesti do teškog trovanja.)

Poseban uticaj na javno mnjenje, ovde i drugde, imala je knjiga „Svet bez raka“ američkog publiciste Edvarda Grifina. Prevedena je na srpski, pa je tim povodom prošle godine u Beogradu boravio njen autor i dao „ekskluzivni intervju“. Radi većeg efekta Grifin ne samo da kuje u zvezde amigdalin, već podrobno opisuje navodnu paklenu zaveru svetskih razmera. Po njemu, već nekoliko decenija „zvanična medicina krije pravi lek protiv raka“ – vitamin B17. Dakle, desetine miliona lekara u svetu i još više njihovih saradnika umiru i svoje bližnje prepuštaju smrti od raka, umesto da se izleče jedenjem semenki, i to samo da se ne bi saznalo za tu svetu tajnu!? Oni se istovremeno, kada obole od raka, svesno izlažu hemoterapiji koja je „medicinska prevara“, dakle žure da sebe i svoje što pre dokrajče!?

Može li neko zaista da poveruje u jednu tako paranoidnu misaonu akrobatiku? Nažalost, mnogi bolesnici to čine i treba ih razumeti, jer se hvataju za slamku. NJihov očaj koristi Grifin, ali i svi oni ljudi koji prenose i dalje razvijaju suludu ideju o monstruoznoj zaveri na svetskom nivou. Gde je istina?

Za amigdalin se zna još od 1830, a već 1845. korišćen je u Rusiji kao lek protiv raka. U prvoj trećini XX stoleća primenjen je i u SAD, ali se pokazao suviše toksičnim. Sintetizovan je u lako izmenjenom obliku i vraćen u upotrebu polovinom veka pod patentiranim nazivom laetril. Američki Nacionalni institut za rak je 1982. organizovao ispitivanje na 175 bolesnika od raka, od kojih se samo kod jednog ispoljio zadovoljavajući, mada privremeni efekat.

Prethodno je pokazano da je ovaj preparat, ako se da injekcijom, malo toksičan, ali da, kada se jede odgovarajuća količina badema, dovodi do cijanidskog trovanja. Mršavi rezultati bili su razlog da se ispitivanja ne nastave, ali i izvor sumnje o zaveri.

Analiza najpouzdanije redovno ažurirane baze podataka, nazvane po čuvenom britanskom epidemiologu Kokranu, pokazuje da nema dokaza o blagotvornom delovanju amigdalina, odnosno laetrila na povlačenje raka. Istovremeno se ocenjuje da postoje znatni rizici od pojave ozbiljnih neželjenih dejstava.

Ovoga aprila je u časopisu Fitomedicina konstatovano da je amigdalin u svetu stekao veliku popularnost i da se koristi uporedo sa konvencionalnom terapijom, ali i umesto nje. Opasnost se posebno krije u ovom drugom slučaju, jer se gubi dragoceno vreme za moguće izlečenje.

Autor je profesor univerziteta, epidemiolog