Vlada Srbije i motanje kablova

Ti događaji se koriste za političke govore gde se predstavnici opozicije, po staroj dobroj političkoj tradiciji prenetoj iz izvorne stranke, po imenu prozivaju bez ikakve prilike da na lažne optužbe odgovore. Politika subvencionisanja se tako dvostruko zloupotrebljava – kako za ličnu promociju predstavnika vladajuće stranke, jer zasluge za otvaranje ministri pripisuju sebi kao da su uložili svoj lični novac, a ne novac svih građana, tako i kao poligon za političke napade kao u vreme sovjetskih borbi protiv klasnog neprijatelja.

A najveća istina u svemu tome je da Vlada Srbije i Ministarstvo privrede još uvek nisu uradili nijednu analizu efekata te politike uprkos tome što je preko 850 miliona evra do sada dato za subvencije. 850 miliona evra i ni jedna jedina analiza! To govori ne samo da Vlada nema, nego nema ni na osnovu čega da ima bilo kakvu ideju da li se ta politika uopšte isplati. O kakvoj se netransparentnosti i haosu radi govori i to da čak ne postoji ni javni registar ugovora sa kompanijama koje su kroz subvencije primile novac prikupljen od poreskih obveznika Srbije. Svi ti podaci mogu i moraju postati javno dostupni za jednu noć, ako postoji politička volja. S obzirom da nisu – sve je jasno. Toliko o odgovornosti prema građanima Srbije i njihovom novcu.

Zabrinjavajuće je i da se subvencije gotovo uvek daju za fabrike niske tehnologije koje isplaćuju niske zarade, pa je pitanje šta se postiže? Ako je cilj bio interventno smanjiti nezaposlenost i pokrenuti prerađivačku industriju, da li je to srednjoročno i dugoročno održivo? Mogu li takve kompanije sa zastarelom tehnologijom sa sobom doneti rast produktivnosti i zarada, odnosno poboljšanje životnog standarda? Odgovor na ova pitanja se već sad vidi – ne mogu. Rezultati subvencionisanja su poražavajući.

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje za subvencije date pre nekoliko godina, a koje su sada istekle, preko dve trećine subvencionisanih radnih mesta u stranim kompanijama se zatvori kada se subvencionisanje završi. Osim toga, ako sagledamo celokupnu sliku, Srbija je u poslednjih šest godina ubedljivo poslednja po privrednom rastu među svim zemljama Istočne i Centralne Evrope koje su članice ili u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Hrvatska, sledeća privreda sa najlošijim rezultatima, u istom periodu porasla je osam odsto, dok o rastu u koji se u istom periodu desio u Rumuniji (25 odsto) i Poljskoj (17 odsto) možemo da sanjamo. Da slika bude potpuna, i rast plata je takođe jedan od najmanjih.

Ako vodite privredu jedne zemlje šest godina, što je sasvim dovoljan period da sprovedete sve neophodne reforme i realizujete ključne investicije, trebalo bi da vas zabrine što nijedna vodeća međunarodna institucija ne procenjuje da će stopa rasta u našoj zemlji u narednih pet godina biti iznad neophodnih pet odsto – biće najviše četiri odsto! I to, iz iskustva znamo, ako ne bude suše ili jake zime, kao da govorimo o srednjovekovnoj privredi, a ne o digitalnom dobu. Ali čak i da bude četiri odsto, to znači da ćemo sadašnji nivo razvoja Bugarske dostići oko 2027. godine, Hrvatske 2030, Mađarske 2035, Slovačke 2038, a Slovenije i Češke daleke 2039! Odnosno, kako stvari trenutno stoje, nećemo ih sustići nikad, dok o sustizanju životnog standarda razvijenih zemalja Zapada možemo samo da maštamo.

Strane investicije koje donose znanje, tehnologiju i visoke plate nikada nisu i neće dolaziti zbog subvencija. Umesto što plaćamo pet ili deset hiljada evra za jedno radno mesto na kome radnik mota kablove za platu od 25.000 dinara, moramo da temeljno promenimo sistem u kom živimo i radimo. Politika privlačenja stranih investicija treba da se zasniva na pojednostavljenju poreskih pravila i procedura, da poreska prijava za PDV ima osam prijavnih stavki umesto što smo ih povećali na 80. Treba da se zasniva na nižim porezima za građane i za privredu, umesto da kroz nesagledivi haos od parafiskalnih nameta lokalne samouprave isisavaju novac od preduzetnika da bi ga potom koristile za fiktivno zapošljavanje i finansiranje stranke, kao što je to razotkriveno u Kraljevu pre nekoliko meseci. Treba da se zasniva na jednostavnim i jasnim propisima za poslovanje, umesto što ministarstva daju sukobljena mišljenja za jednu istu stvar, pa šta god da privrednik uradi, za nekoga će biti u prekršaju. Da se unapredi efikasnost javne uprave i sudova, uvede red i transparentnost javnih finansija. Samo tako možemo privući investitore koji će donositi najnovije tehnologije, jer njima subvencije ništa ni ne znače. A ko želi da investira u proizvodnju kablova, nema nikakvih ograničenja i dobrodošao je, samo za to neće dobiti novac od građana Srbije.

I na kraju, koliko Vlada Srbije dobro radi svoj posao najbolje govori to što ljudi iz ove zemlje masovno odlaze s namerom da se ne vrate jer ovde ne vide budućnost. Vlada Srbije svojim građanima u ovom trenutku osim motanja kablova ništa ne nudi i to je naša realnost. I izgleda da je o toj viziji „jake, moderne, napredne“ Srbije bilo reči pre neki dan na godišnjici osnivanja stranke, samo što niko ne sme glasno da kaže. Ako zaista želimo „jaku, modernu i naprednu“ Srbiju, promašili smo put.

Autor je odbornik Saveza za Srbiju u Skupštini Beograda, nekadašnji asistent na Ekonomskom fakultetu