Vreme je da svi sve jedni drugima oproste

Još od davne 1919. godine stranka je bila zastupnik socijaldemokratske ideje i uživala je veliki ugled u narodu. Nakon obnavljanja višestranačja u Srbiji profilisala se kao stranka građanske orijentacije sa promenjivom podrškom u biračkom telu. Bilo je i tada kriznih perioda ali nikada kao danas.

Stranka je sistematski lošim radom i uz naravno sve otežavajuće okolnosti koje su stranku pratile dovedena u poziciju da joj samo godinu dana od obeležavanja veka od osnivanja preti i fizički nestanak. Politička marginalizacija u najboljem slučaju.

Postavlja se pitanje šta dalje? Koliko je realno da stranka nakon nokdauna sa beogradskih izbora izvuče iz svojih redova dovoljno reprezentativnu ličnost koja bi javnosti na prvu bila prihvatljiva i koja bi mogla da zaustavi posrtanje? Budimo objektivni – nerealno je. Ono što je u DS-u ostalo nema kapacitet za ulogu te vrste.

Da li neka nestranačka ličnost može da se odobrovolji da uđe i preuzme odgovornost za stranku? Priča deluje sladunjavo ali ko bi personalno bio taj hrabri čovek? Pogledajmo se u ogledalo, nema ga.

Šta sa idejama da se stranka preregistruje, da promeni ime i zameni logo? Drugim rečima to je eutanazija Demokratske stranke. Gašenje svetla koje jedva još da gori.

Šta onda preostaje? Dragan Đilas na temelju dobrog rezultata traži način da nastavi borbu za demokratsku Srbiju. Ima li Đilas nakon svega želju i interes da se vrati u stranku koja mu se ne tako davno, na XVIII vanrednoj skupštini stranke zahvalila, šaljući mu poruku da joj nije potreban?

Imaju li ljudi iz DS snage i širine da se suoče sa činjenicom da je svojevremeno na pomenutim unutarstranačkim izborima glasanje protiv Đilasa bilo mazohistički potez te da zaigraju na poslednju kartu koja im je preostala, na kartu rezultata Dragana Đilasa? Imaju li snage da ga zamole da se vrati i naravno – imaju li još dovoljno kredita kod njega?

Odgovore na ova pitanja dobićemo u danima koji su pred nama.

Sam Đilas je skoro u jednom intervjuu naveo da nije vreme za sujete. Onda ni on nema na nju pravo u pogledu Demokratske stranke, još manje stranka na to ima pravo u vezi s njegovim povratkom.

Podsećanja radi, demokrate su sličnu krizu imale i 1993. godine. Tada je za nosioca kampanje izabran Zoran Đinđić. Pod čuvenim sloganom „Pošteno“, Đinđić je napravio odličan rezultat i nakon toga preuzeo Demokratsku stranku koja je sa njim na čelu ispisala svoje najsvetlije stranice.

Danas u jednom teškom i osetljivom trenutku pošteno bi bilo kormilo stranke vratiti u ruke Dragana Đilasa. Ne toliko zbog Đilasa samog, on svoj politički život danas može nastaviti na više načina. Ne zbog ljudi koji danas čine rukovodstvo DS. Oni su možda i najmanje zaslužili „pojas za spasavanje“. Najviše zbog onoga što Demokratska stranka simbolizuje, onoga što je bila, onoga što jeste i što treba da bude u srpskom društvu. Nukleus građanske, socijaldemokratske ideje, korektivni faktor svih devijantnosti u društvu, stožer svake zdrave ideje.

Beograd je prepoznao Đilasa. Demokrate pre par godina nisu. Možda je vreme da svi sve jedni drugima međusobno oproste. Da iz grešaka nauče. Da ih ne ponove.

Demokrate to duguju istoriji i tradiciji. Duguju činjenici da DS nije od juče i da mora živeti i sutra, da iako su se grane savile koren je jak. Duguju to svojoj stogodišnjici, duguju i Ljubomiru Davidoviću i Zoranu Đinđiću… duguju i svima nama.

Zato Dragan Đilas na čelo demokrata. Sposoban je, menadžer je, iskusan je. Pa zatim u obnovu, najpre stranke a zatim i demokratije. Na posletku u obnovu Srbije. Sve drugo dovešće nas u poziciju da uskoro pišemo „zašto je nestala Demokratska stranka“.

A Đilas? On će svoj put nastaviti i treba mu pomoći. Najlakše će i njemu biti kroz Demokratsku stranku. Zato, demokrate, u ovim danima – igrate svoj suštinski potez.

Autor je diplomirani inženjer šumarstva