Foto: FreeImages / Cierpki

Naprotiv, to samo pokazuje da ovakav kakav je javni servis nije od koristi nikome.

Nije sporno da je nasilni upad u RTS, kao i eventualno svaki sličan upad u bilo koji drugi medij, nedopustiv i nezakonit. Međutim, mora se naglasiti da takvom konstatacijom ne možemo zatvoriti ovu priču. Naprotiv, upravo je taj neprijatan događaj motiv da se pokrene jedno drugo važno pitanje – šta je uzrok jednom takvom nasilnom činu, odnosno šta je dovelo do jednog takvog nezadovoljstva i revolta koji je proizveo upad dela demonstranata u javni servis.

Moramo se, pre svega, upitati u kojoj je meri samo funkcionisanje RTS-a (ne)zakonito?

Osnovni je problem ove nacionalne radio-televizije što ona u stvari i ne funkcioniše kao javni medijski servis građana, kako je to inače predviđeno normativnim i zakonskim aktima, već se više ponaša kao servis vladajućeg režima. I tu nema mesta iluzijama, i treba otvoreno reći da je ona takvu poziciju imala od gotovo samog svog osnivanja, još kao Radio televizija Beograd (RTB), da je uvek bila oruđe u rukama vladajuće strukture.

Prilično sterilan Informativni program nije jedini problem, već je on samo posledica dugogodišnje krize i sveukupnog nesređenog stanja u toj nacionalnoj medijskoj ustanovi, na svim nivoima i u svim segmentima. A što se tiče samog Informativnog programa osnovna primedba nije samo u tome što on neprofesionalno, pristrasno i agitpropovski prenosi događaje u svojim emisijama, već što mnoge važne teme i događaje potpuno prećutkuje.

Zapostavljanje Informativnog programa godinama se nadomešta porastom zabavnih sadržaja – povećava se broj emisija koje nude igru, muziku i zabavu. Naravno, i o sadržaju i kvalitetu tih zabavnih i muzičkih programa moglo bi se posebno razgovarati, i teško da bi veliki deo njih dobio neku visoku ocenu.

Kao sporna mogla bi se označiti i praksa dovođenja tzv. televizijskih „zvezda“ spolja, bez regularnog konkursa, i njihovo angažovanje na voditeljskim ili uredničkim poslovima. U tom kontekstu se nameće pitanje da li to u RTS-u nema sposobnih i obrazovanih kadrova za takve poslove, ili je nešto drugo u pitanju?

U RTS-u nesumnjivo ima sposobnih, obrazovanih i darovitih novinara i drugih medijskih profesija, profesionalno opredeljenih, voljnih da se angažuju u poboljšanju stanja u kući, ali su oni po pravilu potisnuti, skrajnuti i tako da ne mogu da dođu do izražaja i ispolje svoje stvaralačke i druge kapacitete.

Nagomilani problemi, proizvedeni devedesetih, u vreme vlasti Slobodana Miloševića, nakon 5. oktobra 2000., kada je taj režim srušen, ne samo da se nisu rešavali već su se, što je još gore, proizvodili novi – nove afere, nezakonitosti i sumnjivo poslovanje. Preko potrebna i najavljivana lustacija kadrova iz perioda devedesetih nikada nije sprovedena, a danas bi je očito trebalo proširiti i na one nesposobne i iskompromitovane posle tog datuma.

Ono što je danas ključno i što najviše opterećuje RTS, bez čega se on teško može zamisliti kao javni servis, jeste svakako nerešeno pitanje stabilnog i nezavisnog finansiranja. Ovde se mora otvoreno reći da je taj problem preterano mistifikovan kao teško rešiv, premda bi se uz postojanje tzv. „političke volje“, mogao rešiti u veoma kratkom vremenu, odnosno bez tih suvišnih „privremenih rešenja“, kao što je to sadašnje finansiranje 50 odsto iz budžeta, a 50 odsto putem takse. Jer ukoliko nije u potpunosti finansijski nezavisan teško je od javnog servisa očekivati slobodno i profesionalno funkcionisanje.

Postizanjem finansijske samostalnosti načinio bi se samo prvi korak u rešavanju problema, a neophodno bi bilo preduzeti i drugi korak – temeljna i suštinska unutrašnja reforma ove medijske kuće, bez koje je deplasirano govoriti da imamo javni servis.

Osim već spomenute nesprovedene lustracije, ozbiljnu kočnicu uspostavljanja RTS-a u kredibilan javni servis jesu i hronični problem nepotizma i kronizma u zapošljavanju i kadrovanju, zatim nedovoljna transparentnost u poslovanju koja opravdano izaziva sumnje u zakonitost tog poslovanja, zatim veoma loša sistematizacija poslova i radnih zadataka, prevelik broj rukovodilaca, neadekvatna i nedovoljna kompetentnost i, delom, nezadovoljavajući nivo obrazovanosti na svim nivoima, nesređeno stanje u pravnoj službi itd.

Dakle, tražiti samo smenu dvojice odgovornih ljudi u RTS-u, generalnog direktora i glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa ili, pak, samo tražiti poboljšanje pojedinih emisija iz tog istog programa jeste kao da tražimo da se poprave dva ili tri prozora gotovo potpuno oronule kuće.

Dobar početak u rešavanju krize RTS-a je u pokretanju javne rasprave na temu kakav nam je javni servis danas i kakav bi on trebao da bude. Takvom jednom raspravom, na kojoj bi učestvovali svi relevantni činioci ovog društva koji se bave medijima, intelektualci različite provenijencije, naravno i predstavnici vlasti, kao i predstavnici samog RTS-a, došlo bi se do saznanja koliko je ova kuća zaista potrebna i održiva ovakva kakva je trenutno i šta je to što u njoj treba menjati.

Tek nakon te rasprave iz koje bi se izvukla prava slika stanja u RTS-u, odnosno ukazalo na kočnice u njegovom funkcionisanju kao javnog servisa, moglo bi se krenuti u reformu RTS-a, evaluaciju sveukupnog poslovanja, odnosno njegove konačne transformacije u javni medijski servis.

Autor je urednik u Programu za dijasporu RTS-a

Povezani tekstovi