Zašto ne treba žuriti sa statusom Kosova?

Sada je taj pritisak oslabljen, samim tim što je od strane SAD i zvaničnika EU ostavljeno Srbiji i Kosovu da na osnovu Briselskog sporazuma postignu pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Međutim, donošenje tog akta u zadatom vremenskom okviru isto tako bi imalo ozbiljne unutrašnje i spoljne implikacije. Još važnije je ovde da se ukaže na nove i postojeće okolnosti koje ne opravdavaju ubrzavanje promene statusa Kosova.

Pre svega, globalni svet je u velikoj zbrci zbog čega smo, kako kaže Kisindžer, „u veoma, veoma ozbiljnom periodu“. Postoje brojne neuralgične tačke sukoba u Aziji, Srednjem istoku, Evropi. Najnovije napetosti tiču se pokretanja trgovinskog rata SAD protiv Kine, EU i još nekih zemalja. Trampova nova oluka da uvede nove tarife na uvoz roba iz Kine u visini do 200 mlrd. dolara je ozbiljno upozorenje za ceo svet da se stvari kreću u opasnom pravcu. Nesumnjivo je da se gomilaju olujni oblaci u globalnom geopolitičkom prostoru.

Za Srbiju je bitno u kom će pravcu ići EU. Zbog besplatnog ručka koji je Evropa (EU) dobila od SAD putem Maršalovog plana 1947. EU je danas, kako se kaže, „ekonomski džin, politički patuljak i vojni mrav“. Mada Henri Kisindžer smatra da je pucanje Atlantskog saveza zbog Trampove politike nemoguće (Fajnanšel tajms, 22. 7 .2018), ipak će divergentni ekonomski interesi između SAD i EU (posebno Nemačke) ići svojim putem. Pošto je Tramp odustao od donošenja TTIP sa EU i pošto zahteva da zemlje EU udvostruče vojne izdatke (što će pomoći izvozu oružja iz SAD), u EU su sve glasniji zahtevi da se EU okrene sebi, da „trasira novi kurs“, te da „Evropljani moraju razviti vlastitu spoljnu politiku“ (Joška Fišer i M. Lionard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose). Da je to urađeno ranije danas bismo verovatno imali drugačiju sliku Balkana, pa i Evrope zajedno sa Rusijom.

Ne smemo zanemariti ni to da je Srbija snažno ojačala svoje ekonomske veze sa Kinom. Kina je već završila ili će završiti niz kapitalnih objekata. Novom posetom predsednika Vučića Kini polovinom septembra 2018. vrata kineskom kapitalu su ponovo širom otvorena. Najznačajniji među brojnim ugovorima koji su potpisale dve zemlje je onaj o izgradnji industrijskog, tehnološkog parka prijateljstva u Borči koji će pomoći Srbiji da uskoči u poslednji vagon naučno-tehnološke revolucije. Ukoliko bi sve išlo kako je planirano, Srbija bi bila najvažniji oslonac pa i „partner“ Kine u južnom delu Evrope. Kina bi svakako imala interes i zalagala bi se da se u odnosima Srba i Albanaca nađe dugoročno održivo rešenje i obezbedi mir na Balkanu. U očigledno prelomnim, neizvesnim, pa verovatno i u povoljnim, drugačijim globalnim uslovima nije racionalno da Srbija u stisci donosi rizičnu odluku o tako izuzetno važnom državnom pitanju kao što je status Kosova.

Forsiranje sporazuma između Srbije i Kosova (od strane naše vlasti), kao uslova za prijem Srbije u EU (sa Zajednicom srpskih opština kao ikebanom tog sporazuma) je nepotrebno. EU je umorna od proširenja. Ona ima dosta vlastitih problema. Migrantska kriza iz 2015. je samo učinila jasnijim već postojeće probleme. S druge strane, da nam EU sutra i otvori vrata, Srbija nije spremna za ulazak u EU. Zbog sankcija, pljačkaške privatizacije i koruptivne vlasti Srbija nije iskoristila smenu vlasti 2000. godine, kako bi se reformisala i osposobila za konkurenciju na rigoroznom tržištu EU. Sadašnja vlast čini izvesne napore, ali to nije dovoljno. Potrebne su dublje reforme i žrtve svih, posebno povlašćenih i parazitskih slojeva.

Potpisivanje sporazuma između Srbije i Kosova pod pritiskom i u vremenskoj stisci umesto da zatvori otvorilo bi niz drugih problema. Bilo kakvo teritorijalno odvajanje Kosova od Srbije stavilo bi Srbiju i srpski narod u celini u šizofrenu situaciju – da pristanu na odvajanje svoje autonomne pokrajine, a da istovremeno Republika Srpska u BiH nema pravo da se pripoji svojoj matičnoj državi. Što je još gore, tim sporazumom Srbija bi svojim resursima i teritorijom pomagala stvaranju velike Albanije. To pokazuje da nema dobre alternative dugoročnom i celovitom rešenju etničkih i teritorijalnih problema na Balkanu. Što se više odlaže celovito (i koliko je moguće bolje) usklađivanje etničkih i teritorijalnih granica između država na Balkanu (u vidu seriozno pripremljene međunarodne konferencije) utoliko će ovaj region više tonuti u bedu i sukobe. Žalosna je činjenica da je EU još pre 20 god. propustila priliku da područje Balkana uključi u svoju „interesnu sferu“ sa izgledima za sigurno članstvo u EU, te da to područje ekonomski i na druge načine pomogne i pacifikuje. Danas je to mnogo teže postići ne samo zbog unutrašnjih slabosti EU i njenog oportunizma, već i zbog uplitanja globalnih i regionalnih aktera u sudbinu Balkana.

Forsiranim i nametnutim sporazumom sa Kosovom Srbija ne bi imala instrumente za zaštitu srpskog stanovništva na Kosovu, posebno u enklavama, niti bi mogla zaštititi svoju kulturnu baštinu kao svedočanstvo naše duhovne vertikale, jer je iskonski interes Albanaca da izbrišu sve tragove i znake postojanja Srba na Kosovu. U postojećim uslovima kada Albanci imaju iza sebe moćne sponzore otcepljenja od Srbije, nikakve garancije za sigurnost Srba i kulturne baštine sa bilo čije strane ne znače ništa. U vezi s tim ne smemo se zavaravati. Srbiji takođe ne bi bilo omogućeno da kompenzuje ogromna ulaganja u privredni razvoj Kosova, što je u zapadnoj civilizaciji nedopustivo.